Naslovna fotografija - Sten Li ispred kolekcije likova iz Marvelovog univerzuma (foto steemkr.com)
KULTURA · strip

Sten Li nas je napustio prošlog novembra, pet godina pre nego što će proslaviti stoti rođendan. Ostaće upamćen kao simpatični dekica neponovljivog duha koji je, u saradnji sa kolegama, osmislio Spajdermena, Hulka, Tora, Ajronmena i druge superheroje, rado prenošene iz sveta stripa na filmsko platno.

Piše: Ljubisav Panić

Ubrzo posle njegove smrti, američki voditelj i komičar Bil Maher napisao je kontroverzan i veoma kritikovan blog, u kom je zaključio da se stripovima i Stenu Liju poklanja previše pažnje. Deveta umetnost, prema njegovom mišljenju, ne predstavlja toliko ozbiljnu, vrednu i sofisticiranu literaturu za odrasle, kakvom se predstavlja.

U emisiji Real Time with Bill Maher, koja se godinama emituje na televiziji HBO, tema je nedavno ponovo vraćena na dnevni red. „Objavio sam blog koji nije predstavljao napad na g. Lija, već sam okolnost njegove smrti iskoristio kao povod da izrazim zaprepašćenost ljudima koji misle da su stripovi književnost, a filmovi o superherojima sjajna filmska dela, i koji su se, u osnovi, zaglavili u večitom detinjstvu“, rekao je Maher. „Usput, ako neko kaže da si detinjast, a ti odreaguješ izlivom besa, nisi Ajronmen – ti si Ironijamen“, dodao je kao odgovor na kritike i uputio poziv obožavateljima stripa da odrastu.

Beskompromisno sarkastični Maher – „Nije mi drago što je Sten Li mrtav, tužan sam što ste vi živi“ – delimično je u pravu. Kada su u Lijevoj kompaniji POW! napisali otvoreno pismo u znak protesta protiv bloga, samo su osnažili protivargumente voditelja: „(…) Imate pravo na svoje mišljenje o stripovima kao detinjastim i nesofisticiranim delima. Mnogi su rekli isto za Dikensa, Stajnbeka, Melvila pa čak i Šekspira“, napisali su u svom obraćanju.

Ako ćemo Marvel zaista da posmatramo kao vrhunsku umetnost, možemo li da se setimo ijednog njihovog dometa koji bi mirne duše mogo da se stavi u ravan sa spomenutim Šekspirom, Mikelanđelovim radovima u Sikstinskoj kapeli, filmovima Andreja Tarkovskog ili Mocartovim kompozicijama? Odgovor je, nažalost, ne. Strip bi pored umetničkih dela takvog ranga u najboljem slučaju izgledao nedostojno, što ne znači da je bezvredan.

Dok se ne pojavi stvaralac koji će dovoljno značajanim iskorakom upisati strip u konvencionalnu istoriju umetnosti, objektivnost i smirivanje strasti zalečili bi mnoge rane. Internet je postao mesto doslovnog iživljavanja ljudi koji u raspravama ne koriste argumente, već se ponašaju kao da su društvene mreže i sajtovi stvoreni za njihova nepotkrepljena mišljenja i besmisleno konstatovanje emocija. Napadi zaista liče na dečje frustracije i plasiraju se čim omiljena ekranizacija ili nastavak nekog filma ne izgledaju onako kako su obožavatelji originala zamislili. Pod nepodnošljivim, iracionalnim pritiskom, rediteljima se ne dozvoljava da imaju sopstveno umetničko viđenje, a pojedine poznate ličnosti, kao što su glumice Rubi Rouz (Batwoman) i Keli Mari Tren (Star Wars), bile su primorane da izbrišu profile sa pojedinih društvenih mreža.

Ko voli superherojske filmove i stripove nije dužan nikada da odraste. Mašta je svakako nešto čega ne bi trebalo da se odreknemo, ali moramo biti svesni da je u ovakvim slučajevima najbolje hvaliti prema dometima koje rad ostvaruje u sopstvenoj branši. „Možemo li da prestanemo da se pretvaramo da je pisanje za stripove tako dobro? Molim vas! Svaki superherojski film je isti – osoba koja nema moći dobije ih, mora da shvati kako one rade, i potom da pronađe šljašteći predmet. Liga pravednika, šljašteći predmet. Ajronmen, šljašteći predmet. Spajdermen, šljašteći predmet. Kapetan Amerika, šljašteći predmet“, s pravom je rekao Maher u svojoj emisiji.

Priče iz Marvelovih stripova su nadahnjujuće i važne za mlade, kojima se Sten Li pre novog milenijuma prvenstveno i obraćao. One su sposobne da opuste, zabave i pošalju jednodimenzionalnu ali snažnu poruku, dok Marvelovi filmovi predstavljaju odlične komercijalne filmove. Tu bi, u većini slučajeva, trebalo podvući crtu. Uprkos tome, Black Panther je ove godine nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji film, čime je izjednačen s filmovima To Kill A Mocking Bird, The Color Purple, Precious, 12 Years a Slave i drugim, što je teško opravdati.

Olakšavajuću okolnost ne predstavlja ni to što živimo u svetu u kom su ljudi generalno spremniji da se prepiru zbog fiktivnih (super)heroja, dok je pravih sve manje. Da se bune zbog fiktivnih zapleta umesto onih koji se kroje u politici i nanose štetu svuda oko nas. Svi se divimo junacima iz stripa, ali samo malobrojni teže da postanu nekonformisti bez maske. Na komentar jednog čitaoca da je naučio vrednosti socijalne pravde i rasne tolerancije zahvaljujući stripovima, Maher je rekao: „U redu, ali sada imaš stidne dlačice. Čitaj Džejmsa Boldvina, Toni Morison, Majkla Erika Dajsona“.

Mnogi problemi koje danas živimo, uključujući i površnost, zahuktali su se paralelno s Marvelovim procvatom, što dokazuje da on ne ostavlja značajniji trag u realnom univerzumu, već tavori kao katarzična i lepa ideja o pravednosti čiji je krajnji domet uspavani eskapizam. Nijedan Marvelov film ne može se porediti sa generacijskim značajem koji su iza sebe ostavili filmovi kao što su Apocalypse Now, Taxi Driver ili Easy Rider. Matrix je, na primer, i dalje mnogostruko važniji od onoga što trenutno gledamo u svetu skupog komercijalnog filma.

Ako se danas ideje slobode, tolerancije, pacifizma i demokratije u odraslom dobu razmatraju samo pomoću instant modela ponuđenog u stripovima i Holivudu, to nije dovoljno ni za osnovu. A kada je reč o umetnosti, teško je zamisliti ijednu ozbiljnu umetničku nišu koja ostavlja toliko nedelotvoran i površan efekat na svog konzumenta koliko to radi Marvel. Možete li, na primer, da zamislite filmove francuskog novog talasa ili jugoslovenskog crnog talasa koji bi bili toliko blagi i zabavni po svest onih kojima su se obraćali, i uz to se plasirali samo s jednim ciljem – da se zaradi što više novca?

Da li bi zbog toga trebalo da ignorišemo Marvelov univezum i nipodaštavmo divnog Stena Lija? Naravno da ne. Strip nije kriv za opštu krizu intelekta protiv koje se Maher bori. Povremeno gubljenje kompasa okorelih obožavatelja pre bi se moglo sagledati kao posledica, a ne kao uzrok dekadencije. Pre ili kasnije, međutim, moraćemo da skinemo plašt, zasučemo rukave i počnemo stvari da nazivamo pravim imenom. Kad se kaže Marvel, zabava je još uvek prva reč koja bi trebalo da nam padne na pamet.

K1-4-Cave-Mercy-on-me_PRINT Prikaz grafičke novele „Nik Kejv – Smiluj mi se“ Karavađo City Magazine preporuka – strip „Karavađo, deo prvi: Paleta i mač“ naslovna City Magazine preporuka: „Dilan Dog: Dnevnik“ reality-anxiety-comics-jacob-andrews-2-5af16d1def63a__700 Kako anksioznost menja doživljaj stvarnosti · · · ·