Dadbod
U VAZDUHU · pop trash

Pevao je Bajaga o svemu i svačemu, pa ne čudi što ponešto iz njegove povremeno bizarne leksike može da posluži za ilustraciju širih društvenih (para) fenomena. Uzmimo tako ovaj poznati Bajagin refren („Godine nižeš k’o da su perle, od bižuterije do ćilibara, a tek poneka blistavi dijamant“) kao uvod u kraći osvrt na najnoviji nazovi-fenomen – maniju za manekenkama i modelima sa vidljivijim oblinama i muškarcima uz čiju se građu da prikačiti novokovanica “dadbod”.

Dok se priča o potrebi za manekenkama sa oblinama gotovo u predvidljivo cikličnim naletima javlja kao hrana za medije i stručnjake opšte prakse (poput i potpisnika ovih redova uostalom), “dadbod” je ipak nekakva svežina. Kako je svakom fenomenu osim semantičkih domišljatosti neophodna infrastruktura u vidu definicije, “dadbod” (u slobodnom prevodu ‘tatino telo’) predočeno je kroz pomalo šepavu rimu ‘nice balance between a beer gut and working out’ (recimo, takođe rimovano “fina ravnoteža između pivskog stomaka i u teretani redovnog ortaka”).

I tu se otkriva suštinska paralela između dva pomenuta fenomena – dok su u ženskom svetu i poimanju planete i našeg bitisanja na njoj modeli sa oblinama zapravo fizički dokaz postojanja nekakve poželjno zlatne sredine između anoreksičnih manekenki sa modnih pisti i modnih editorijala i ektremne gojaznosti, dadbod dođe kao kota na međi između fizičke zapuštenosti i teškog i često samodovoljnog kuluka u teratanama. U biti jedne i druge priče na prvom mestu krije se, naravno, potreba za medijskom halabukom, nasušna potreba za potpuno izlišnim mlaćenjem prazne slame, tog hobija koji, tu barem možemo gotovi svi da budemo saglasni, daleko moćnima daje odrešene ruke da u naše ime i mahom na našu štetu vuku poteze i donose dalekosežne odluke.

Osim toga, dadbod pomama, kao tek još jedna lako kvarljiva novotarija u iz dana u dana sve dužem nizu nekakvih društvenih gibanja, pažljivijim očima i umovima očitava i u dobroj meri dirljiv nagon ka pravičnijem normative – ka normi za ljude i po ljudskoj meri. Kako su normativi društveni konstrukt nepohodan za vladanje masama, a kako smo (kao civilizacija sveukupno uzev) istražili i potrošili dobar deo neretko i sasvim oprečnih varijacija, na red je došla i ona često prezrena zlatna sredina. Pre par sezona je bljesnuo vapaj za modom tzv. običnjakovića oličenom u kratkoživućem pokretu nazvanom normcore; dadbod je tek rodno ograničena prepravka te munjevite pomame. Suština je ista – pravo na bitisanje na samom ukrštanju ekstrema, pravo na običnost i ugodni i ne toliko zahtevan  normativ.

Gle čuda, već su krenule liste najzaumnijih varijacija na tu temu, već su se oglasili antropolozi i sociolozi, kao i gnevni blogeri i fitnes-fašisti, modri savetnici i ostale pajalice (istupio je, kao gorljiv zagovornik pokreta dadbod, i Rob Lowe koji je u gotovo svim sezona Parks and Recreation glumio upravo zaluđenika za fitnes) …Priča o stvarnim i krajnjim granicama dabod-a kao fenomena i dalje se praćaka u plićaku pojavnog, još nismo obavešteni da li dadbod sa sobom nosi i dozvolu za nesigurnostima, neumerenostima, lošim modnim odlukama i/ili splinom zrelih godina.

A svu tu čežnju za normcoreom običnih ljudi i prijatnih i ne toliko zametljivih civila pre mnogo godina u nepuna četiri minuta krajnje slikovito opevali su Sarah Nixey i Black Box Recorder u pesmi Andrew Ridgley, u kojoj ovaj manje važan član pop-dvojca Wham! biva zatrpan komplimentima i uzdasima jer ostavlja utisak ‘a real live human being’ (‘pravog ljudskog bića’).

Šarene pilule Ti ne traži drugog leka, ja sam tvoja apoteka – medicina i farmacija u pop i folk rimama Marija Maxima Ulizivačke pop pesme: I ja sam pevala dragom vođi prvi put Bela tehnika i pop Bela tehnika i gedžeti u folku/popu/roku… Poznati parovi 10 parova na koje ste sigurno zaboravili ·