cover1
U VAZDUHU · intervju

Da se ne lažemo, književne nagrade sa novčanim iznosom, ma koliko navodno prestižne bile, ponajviše znače isključivo vrlim i/ili srećnim dobitnicima. Ostalima ćar stiže u vidu prilike da se barem tih dana nešto više priča o lepoj književnosti (katkad i pravoj umetničkoj prozi), a svako od tih žiriranja predstavi nam i neko novo/novije autorsko ime. Što se konkretno ovozimske NIN-ove nagrade tiče, najuži izbor čitateljskoj pažnji preporučio je Danu Todorović, autorku zapaženog romana „Park Logovskoj“.

Kako ovaj razgovor vodimo baš u danu kada je obznanjen ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, a pošto ste se našli u završnom odabiru žirija – kako se vama čini čitava ta priča, dosta nalik društvenoj igri?

Ja vodim jedan prilično miran život, i mislim da sam u velikoj meri bila nepripremljena za sva ta nagađanja o dobitniku, pozive novinara, itd. Međutim, kako navala interesovanja dođe, tako brzo i prođe, i važno je da pisac u čitavoj toj priči zaštiti sebe i svoju dušu, i da se priseti osnovne motivacije za ono što radi, a to je da tu neku poruku koje nosi njegovo delo približi ljudima tako što će steći nove čitaoce. Ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu svakako to omogućava, i kada autor ima to u vidu, sve se lakše i podnosi.

Vaš izdavač Park Logovskoj pojašnjava kroz relacije Vašeg romana i Vašeg pisma sa nasleđem Kafke, Orvela, Bulgakova i Puškina, a koga biste Vi još dodali na toj mapi uticaja i nadahnuća?

Nisam sigurna koliko mogu da govorim o uticajima, imajući u vidu ulogu intuicije u mom pisanju i to što volim da se oslanjam (barem svesno) isključivo na sopstvenu maštu. Međutim, što se same stilizacije romana tiče, mislim da je tu prevagnula moja ljubav prema Gogolju i njegovom nenametljivom humoru koji obiluje ironijom.

Okosnicu radnje Parka Logovskoj čini jedna krajnje nesvakidašnja partija šaha; kod Ketrin Nevil u Osmici, recimo, šah je poslužio kao snažno oruđe za međunarodnu zaveru i triler, a šta Vama šah prevashodno predstavlja u književnom smislu?

Kako radnju romana prati unutrašnji preobražaj glavnog lika, bilo mi je logično da to bude čovek čije je biće ukorenjeno u intelektu i raciju (ali i egu), kako bi se vremenom sve više otvarao prema ljudima oko sebe i prema životu uopšte, omogućujući mu postepeni prelazak „iz glave u srce‟ (da se tako, pomalo nespretno, izrazim).  Zbog toga sam se odlučila da glavni junak bude „uvaženi šahovski velemajstor‟. Osim toga, ovakav šahovski turnir činio se kao zgodna prilika da okupim sve te likove na jednom mestu.

Taj glavni junak, šahovski velemajstor Sopoćin u jednom trenutku, zastrašen tim silnim napuštanjem kanona šahovske igre umalo naglas pred svima poviče „Šahogrđe!“, a da li ste Vi tokom pisanja ovog romana dolazili u sudar sa književniom kanonima i kako ste se nosili sa tim ograničenjima? Ima li i danas istinske slobode pri pisanju fikcije?

Moj prvi roman, Tragična sudbina Morica Tota, postavljen je na veoma metaforičan način, i mada književna kritika prilično vrednuje ovu vrstu postavke, mislim da preveliki oslonac na metaforu ume da zamaskira poruku koju je autor nastojao da prenese. Zato sam ovoga puta sebi dozvolila neku vrstu poetskog obrazloženja na kraju knjige, iako ovo možda nije standardno za jedno književno delo – da autor, kroz glas naratora, istupa i pojašnjava svoj književni svet. Volela bih ovom prilikom da se vratim na vaše pitanje o književnim uticajima i spomenem Hermana Hesea, čiji opus poslednjih godina temeljno iščitavam, jer je moguće da me je upravo njegova sklonost nekonvencionalnoj formi donekle ohrabrila da se oslobodim predrasuda o strukturi književnog dela i dozvolim da me, čak i u tome, vodi intuicija.

Sopoćin negde pri kraju Parka Logovskoj spoznaje da je „jedan njegov poraz dovoljan da ga razreši obaveze i obezbedi mu povratak kući“, u tom trenutku on shvata i da „poraz predstavlja završnicu jednog dugotrajnog i nimalo prijatnog oproštaja od svih dubokoukorenjenih iluzija o sebi i svetu“. Stoga, može li se doseći toliko snevana sloboda i bez poraza te sorte, može li i bez njega „isklijati seme istinskog sopstva“?

Ono što se, barem u mom slučaju, pokazalo kao istina je da svaka suštinska promena u čoveku ne dolazi bez podosta bola i neprijatnosti, jer da bi nešto uistinu moglo da se izleči, ono prvo mora da ispliva na površinu; drugim rečima, mora da se oseti. Čitav ovaj proces ume da bude izuzetno težak i dugotrajan, ali su darovi koje on na kraju donosi nešto zaista posebno, pogotovo ta dugo snevana unutrašnja sloboda. 

Park Logovskoj objavljen je u Maloj ediciji proze Geopoetike, a i Vaš prethodni roman (Tragična sudbina Morica Tota) pripada odeljku kraće proze. Da li vidite sebe kao autorku i obimnijih dela u doglednoj meri i ima li danas potrebe za zamašnijom prozom?

Činjenica da dugo i detaljno radim na rečenici verovatno uslovljava neku kraću vrstu proze. Međutim, ona mi i kao čitaocu mnogo više prija. Ima slučajeva, naravno, kada su obimna dela opravdana, ali čini mi se da autori više poštuju svoje čitaoce kada ih ne opterećuju opisima i digresijama koje nemaju mnogo svrhe osim da popune stranicu. Poznato je da neki komercijalniji izdavači – uglavnom strani, ali i neki domaći – ne razmatraju rukopise koji imaju ispod određenog broja karaktera. Pretpostavljam da je ovo očekivana pojava u megalomanskom društvu u kome živimo. 

Kako Sopoćin najznačajniji deo svoga identiteta iznalazi u svojstvu šahovskog velemajstora, te za kraj da upitamo i ovo – glumica ste, bavili ste se i prevodilaštvom, pisali za decu…, u kojem od tih rukavaca ste zapravo ponajviše svoji na svome?

Gluma i prevođenje su poslovi moje prošlosti. Mada krajnje kreativni, zajedničko im je to tumačenje tuđih dela, a ja mnogo veću radost osećam kada učestvujem u svim fazama i aspektima stvaralačkog postupka nekog dela. Zato mi je neizmerno drago što sam u pisanju pronašla svoju najveću strast. 

Osim sa književnošću, prestonički svet Vaše ime povezuje i sa ugostiteljstvom, odnosno sa porodičnim restoranom u kome pomažete. Koje je vaše polje delovanja tamo? Možemo li se možda nadati nečemu nalik, recimo, Babetinoj gozbi iz Vašeg pera?

Restoran smo otvorili moj muž i ja. Moj posao je svakodnevna degustacija, a njegov sve ostalo. Ja sam potpuno „operisana‟ od bilo kakvog osećaja za biznis i povremeno samo doprinesem zanimljivim receptom, pogotovo nekim egzotičnijim, azijskim, koje posebno volim. Kuvanje je za mene vrsta umetnosti i otuda nekako ide uz književnost, ali još uvek nisam razmišljala da o tome nešto napišem. Možda, jednog dana… 

I da pokušamo barem – u čemu je tajna te glasovite Danine tajlandske supe?

Ta supa je rezultat više različitih faktora: moje ljubavi prema azijskim specijalitetima, višegodišnjeg iskustva u konzumiranju istih, i izuzetne inspiracije jedne večeri…

Monja Jović Monja Jović: Hemingvej kao uteha, zdrava ambicija i zaljubljivanje na bis Stefan Bošković Stefan Bošković: Pišem o ljudima koji plutaju između novog i starog sveta cover1 Giljermo Martines: O književnosti kao ogledalu ljudskog iskustva Who See Dejan Dedović (Who See): Mi nismo u rubrici „kultura“ već u rubrici „zabava“