Daniel Kovač
U VAZDUHU · intervju

Daniel Kovač je elektroinženjer, pisac i gitarista. Neki ga znaju kao člana benda Jarboli, neki kao tvorca melanholične bluz-folk grupe „Jesenji Orkestar“. Na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu Daniel je predstavio svoj novi roman „Klara i leksikon minimalnog života“ (Kontrast), a mi smo sa njim rešili da proćaskamo onako kako nam se to učinilo najprihvatljivijim – na zabavan, nepretenciozan, a uman način. Nije tajna da smo u tome, na obostrano zadovoljstvo, i uspeli.

Ovaj roman si opisao kao roman-skulptura. Možeš li objasniti šta to zapravo znači?

To znači da sam ga formirao kao zasebnu celinu, dodavajući i oduzimajući građu trudeći se da ne kolabrira. Postupak je više nalik vajanju glinom nego klasičnom pisanju. Za razliku od moje dve prethodne knjige koje imaju u tragovima žanr u sebi (a samim tim i nešto očekivano što može da ih nosi), Klara je više nalik mojoj prvoj knjizi Logika reke, pruge i otpada – morao sam nekako da sagradim knjigu bez prethodnog modela. Knjiga nema uzor i pramodel i mora nekako da stoji sama, da odoli gravitaciji. Otud taj opis roman-skulptura.

U kakvoj su vezi film Boba Dilana Renaldo i Clara (1978) i tvoj roman?

Očigledno je da sam iz tog filma ukrao imena glavnih junaka. Pored toga, sviđa mi se kako je taj film izmontiran, kao i njegova anti-naracija. Uopšte, pored Dilanovih pesama koje jako volim, meni je interesantan i Dilanov duh koji se ogleda u njegovim naizgled postraničnim aktivnostima kao što su crtanje ili gluma. Sviđa mi se ta impulsivnost i maštovitost praćeni naizgled potpuno nelogičnim rešenjima i odlukama koje se obično deceniju-dve kasnije pokažu kao sasvim ispravne.

Dao si šansu relativno mladoj izdavačkoj kući, iako kao pisac nisi debitant. Šta je presudilo da baš oni objave tvoj novi roman?

Mislim da danas više nema toliko razlike između velikih i malih izdavača. Veliki imaju bolju reklamu, ali i previše izdanja da bi se posvetili baš vama, a mali su marketinški nejaki, ali se samoj knjizi posvećuje više pažnje. Prija mi da delujem na rubu javnosti. Doziram to. Više volim gerilske akcije zasnovane na prijateljstvu i poverenju. Zato sam dao šansu Kontrast izdavaštvu – jednostavno, stomak je na mestu, a i zabavnije je.

Koliko Daniela Kovača ima u Klari, a koliko u Renaldu?

Nema puno. Pola sam kao Klara, pola Renaldo. Dakle, ceo sam u njima, ali me istovremeno i nema tamo. Tako je bilo i u prošloj knjizi Uzvodni bluz – bio sam pola Zohar, pola Inženjer, a ni nijedan od njih dvojce, zapravo. Ipak su to samo papirnati junaci knjige. Moje lutke.

Zašto je bilo važno da pored teksta knjiga sadrži i crteže, i zašto ih nisi sam uradio, obzirom da si u tome vešt?

Nema previše racionalnosti u tome. Smislio sam da Ana-Marija Cupin crta ilustracije i istrajao na tome. Sviđa mi se da dodam nečiji talenat u to što radim. Sada mi se čini da je tekst neodvojiv od tih crteža. Ana-Marija je napravila jako sugestivne i odlične crteže. Nisam sam crtao baš zbog toga da obogatim poetiku sa još jednim rakursom. A i verujem u razmenu i u komunikaciju.

Ima li razlike u nadahnuću za nastanak pesme i romana – da li je, pored povremenih stihova benda Jarboli, i neka tvoja buduća pesma postala deo ovog romana?

Ima razlike. Pesme su brze i oštre, zahtevaju nerv, a romani su dosadni i spori i zahtevaju strpljenje. U knjizi podjednako i ima i nema budućih i prošlih pesama. Ceo roman možemo da posmatramo kao jednu veliku pesmu ili ne-pesmu. Ili kao sredtvo za grejanje zimi.

Kolika je vrednost jednog prolećnog popodneva?

Nemerljiva. Svako popodne ima nemerljivu vrednost. Toliko zasiti čula utiscima da je to neverovatno i uvek se začudim i potresem nad tom činjenicom. Isto važi i za jutra, podneva, večeri i noći. O tome ima i u novoj knjizi, a vi ste to vrlo pronicljivo primetili.

Šta je efikasnije – boks ili karate i zašto?

Zavisi za šta. Obe plemenite veštine imaju popriličnu efikasnost u svojoj neefikasnosti. Setih se sad praćke, koplja ili revolvera.

U poslednjem „delu“ romana – Leksikonu minimalnog života Klara govori o inspiraciji – ko ili šta tebe inspiriše?
Ljudi sa duhom. I neki delovi dana. I kad ti ukradu akumulator u kolima drugi put u nekoliko meseci. I kada ljudska glupost bučno maršira. Ljudi koji su preživeli slom srca na nogama i umeli da nastave dalje. Idealisti. Materijalisti. Površni ljudi. Ljudi spremni na žrtvu. Najviše me inspirišu vredni ljudi, zanatlije, prosjaci, licemeri, lažovi i malograđani.

Roman ima takvu priču da bi bez obzira na mnogobrojnost unutrašnjih monologa mogao da se postavi u pozorištu kao predstava – da li bi želeo da tvoja Klara zaigra na pozorišnim daskama?

Ako neko strasno pristupi tekstu, pa znalački i umešno napravi adaptaciju – zašto da ne!

Repetitor Boris Vlastelica (Repetitor): Ne mogu da spavam posle koncerata Darko Lungulov Darko Lungulov: Priča o jedinom mogućem heroju danas Nenad Ivović Mladi muzički talenti: Nenad Ivović Marsel Bajer Marsel Bajer: Beograd je zagonetni grad