Darko Lungulov
U VAZDUHU · intervju

Nakon festivalskih gostovanja tokom minulog leta širom regiona i nekoliko osvojenih nagrada, „Spomenik Majklu Džeksonu”, novi film reditelja Darka Lungulova, premijerom u beogradskom Sava Centru 29. oktobra stigao je i pred ovdašnju publiku i stupa u trku za naklonost ponovo animiranih posetilaca bioskopa. Stoga i ovaj razgovor – o tom filmu, o filmovanju, junacima i borbi… kad ništa drugo ne preostaje

Uz dužno poštovanje prema publici, kako biste vi lično ponajpre želeli da budući gledaoci ovde dožive vaš novi film?

Želeo bih da gledaoci dožive emociju i toplinu, uzbuđenje, katarzu i nadu. Da se smeju i da plaču. Da film „ostane s njima“ bar nekoliko sati ako ne i nekoliko dana posle gledanja. Volim kad se i posle nekoliko dana prisetim nekog filma, to je kao kad se nešto lepo pojede, pa se i posle nekoliko dana sećaš ukusa.

I u Spomeniku Majklu Džeksonu srećemo motiv svojevrsnog dodira Srbije i Amerike, te u kom odnosu Spomenik Majklu Džeksonu stoji prema vašem prethodnom filmu Tamo i ovde?

U Tamo i ovde su se te dve kulture, srpska i američka, srele putem ljudi, likova i napravile neki odnos. U Spomeniku Majklu Džeksonu reč je o nekom početnom simbolu koji tokom priče vrlo brzo postaje nešto sasvim drugo, neki univerzalni simbol.

Američki ste đak, pa da li u tom svetlu možemo posmatrati i nanovo probuđenu proaktivnost Marka, glavnog junaka vašeg novog filma, odnosno taj njegov silovit poriv da dela uprkos okolnostima?

Marko koga igra Boris Milivojević i jeste lik koji se stalno trudi da bude proaktivan, on je i ranije probao da uradi nešto, da otvori turist-biro za informacije u varošici, pa je to propalo. On nekako veruje da od samog čoveka zavisi njegova sudbina, a ne od države i političara. To jeste crta zbog koje se u Srbiji obično nastrada, a zbog koje se u Americi uspe. U Srbiji se kaže: „Nemoj da istrčavaš, ti ćeš sad nešto novo da izmisliš. Sedi di si ni za di si nisi.“ Svako eksperimentisanje i isticanje u Srbiji je rizično. Zato Marko i postane heroj, jer odbija da se s tim pomiri.

Pitanje koje se nameće kao neizostavno, tim pre jer se u sličnoj nedoumici nađu i neki od epizodnih junaka vašeg filma – zašto baš Majkl Džekson?

Ovo je pre svega priča o nama, Majkl Džekson je samo povod. Inspirisana je bizarnim trendom građenja spomenika holivudskim herojima i pop-ikonama po manjim mestima u Srbiji i na Balkanu (Roki u Žitištu, Tarzan, Brus Li…). Na prvi pogled čudna pojava, u stvari je vrlo logična za vreme u kome živimo. Čehov je rekao da je u velikoj nevolji ona zemlja kojoj su heroji preko potrebni. U moralnoj i materijalnoj tranziciji, izgubljeni ljudi se dovijaju da prežive, da u zemlji bez junaka nekako, na silu, sebi sklepaju heroje i da nađu neki smisao i nadu. Razmišljao sam kojoj bih ja pop-ikoni u mojoj priči podigao spomenik a da to izazove najveću pometnju. Izbor je pao na Majkla Džeksona (koji je tada bio živ) pošto mi se taj čudni čovek, pop-ikona, učinio provokativnim za nas. Pomislio sam da može uzburkati naš palanački duh i time započeti priču.

Desilo se da je svega sedam dana pre no što je trebalo da završim scenario i predam ga na konkurs, Džekson iznenada umro! Taj dan mi je bio čudan, osećao sam se povezanim s njegovom sudbinom na bizaran način. Odložio sam scenario na stranu i nekoliko meseci mu se nisam vraćao. A onda sam ponovo pristupio pisanju i napravio novi kostur priče uzimajući u obzir nove okolnosti i njegovu iznenadnu smrt.

Da li je Marko heroj i željeni uzor po meri svog (neveselog) vremena barem približno kako je Majkl Džekson u svojim najboljim danima bio planetarni heroj, ali i uzor?

Teško se mogu porediti. Marko je tragikomični heroj, u vremenu i mestu u kome su sve velike ideje, ideologije, nacionalizmi i slično, potrošeni. Ljudi su ubijali i bili ubijani zbog tih ideja, a iza toga ništa nije ostalo. Nikakva trajnija vrednost, nikakav heroj. Apsurdno, ironično i dosta glupo. Zato tu sad na scenu stupa Marko, heroj novog vremena, jedini mogući heroj danas, koji se bori za jednu „trivijalnu stvar“ kao što je to da se bolje živi, i to radi tako što diže spomenik trivijalnom heroju.

Svaka priča o Majklu Džeksonu neizostavno i brzo zađe u domen diskusija o suštini i značaju popularne kulture, te koji je vaš odnos prema popularnoj kulturi u tom širem smislu?

Uživam u prelamanjima i kombinacijama koje se u popularnoj kulturi prave, mešaju. Pop-kultura je mnogo manje „etnički čista“ nego kultura. Ako bih mogao da biram, više bih voleo da sam deo pop-kulture nego one ozbiljne kulture.

Ovdašnji filmovi obično nešto sporije stižu pred publiku, obično dugo potraje put od poslednje klape do (svečane) premijere, te da li ste u tom međuvremenu skovali neki novi film, da li ste došli do neke teme, priče… koja vas opseda i koju možete da zamislite kao polazište za svoj budući film?

Da, naravno, dok sam nekoliko godina čekao da skupimo novac za produkciju Spomenika Majklu Džeksonu, napisao sam Kralja i kraljicu (radni naslov), priču koja se zasniva na istinitom događaju iz 1992. godine. U jeku ratova u Jugoslaviji, Bobi Fišer i Boris Spaski igraju šahovski meč na Svetom Stefanu za titulu „prvaka sveta“. Ponovo jedna čista srpsko-američka priča, bizarna i uzbudljiva, o najneobičnijem odnosu muškarca i žene.

Nenad Ivović Mladi muzički talenti: Nenad Ivović Marsel Bajer Marsel Bajer: Beograd je zagonetni grad Ivan Tokin Ivan Tokin: Oda normalnom čoveku Nikola Avramović Mladi muzički talenti: Nikola Avramović · ·