Albahari na Pesničenju
U VAZDUHU · intervju

Klasik domaće književnosti David Albahari nedavno je objavio novi roman „Životinjsko carstvo“ u izdanju Čarobne knjige. Kroz priču o posledicama studentskih protesta ’68, o svemu što smo prećutali, o stvarima o kojima nismo nikad bili obavešteni, u obliku trilera, autor nas iskusno vodi kroz gusto tkani svet reči

Proces nastajanja novog romana bio je nešto dugotrajniji i pomalo vas je namučio…

Istina je da nisam bio zadovoljan rukopisom kad je on bio prvi put završen, naime, ja sam tada hteo da napišem roman u klasičnom smislu reči, roman s pasusima i dijalozima, povremeno i opisima prirode i vremena, jer sam bio kritikovan od kolega i kritičara koji su smatrali da gubim čitaoce insistirajući na formi jednog pasusa. Probao sam da napišem roman, nisam bio zadovoljan, pa sam ga takav kakav je bio prepisao u formi jednog pasusa, međutim, to nije moglo da funkcioniše jer jezik jednog pasusa i uobičajenog romana nisu isti. Oni su samo naizgled isti, ali ton i ritam i zvuk moraju da budu različiti. Drugačije pišete u onoj stisci od jednog pasusa, a drugačije opušteno, kad junaci mogu da vode beznačajan dijalog. To je bilo u vreme mojih velikih putovanja i teških selidbi na relaciji Zemun-Kalgari, i trajalo je tri i po godine, što je bila dobra pauza za sve čitaoce mojih romana.

Kako ste došli na ideju da triler smestite u vreme nakon ’68?

Iako sam verovao da ću napustiti zemlju i da neću morati da služim vojsku, 1977. je počelo moje služenje vojnog roka, međutim, nije bilo tako strašno koliko je bilo dosadno. Tada sam mislio da bi dešavanja iz vojske trebalo da pretočim u neku knjigu, i pokušavao sam mnogo ranije, čak sam napisao jedan mali roman koji sam kasnije uništio. Nekad i mala briga može da nam napravi problem i učini nas drugom osobom. Pokušao sam da staru priču ispričam na drugi način, i u jednom trenutku se spojilo.

Da li vam neki žanr u kojem do sada niste pisali postaje zanimljiv?

Prošle godine sam objavio knjižicu od deset pesama u širokom proznom stihu, napisao sam i „Tri drame“, koje nisu neke naročite drame, ima dosta nasilja erotskog i seksualnog, i baš nisu prijatne za čitanje, ali ja sam morao da ih napišem kako bih se odužio nekim dramskim piscima koji su uticali na mene. Pisao sam priče za decu koje još uvek nisu dovršene, o letećem jazavičaru, oni imaju duge uši pa bi mogli da lete kao Dambo. Nema mnogo književnih žanrova u kojima se nisam okušao, u ovoj knjizi i romanu „Mrak“ ima nešto od političkog trilera, mada u ovim knjigama nisam insistirao na poštovanju svih zahteva jednog žanra. Možda na polju poezije – da pišem haiku, to me je privlačilo, ali nikad nisam probao. Fantastika je zanimljiva, ali mislim da je to pomalo prevaziđena literatura jer se pokazalo da su pisci naučne fantastike vrlo loši prognozeri. Kad vidite kako su zamišljali da će izgledati recimo 2001, to je fascinantno koliko su verovali u razvoj nauke, a vidimo da čovečanstvo nije sposobno da ode negde van Zemlje i stvori malo ostrvo u svemiru.

Koji je ritam vašeg pisanja i da li pripremate nešto novo?

Za dvadesetak godina mog dosadašnjeg boravka u Kanadi usavršio sam sistem koji sam smislio – uvek radim na nekoliko stvari paralelno: roman, neka knjiga koju prevodim, eseji koje pišem, uvek imam tri ili četiri stvari dnevno na repertoaru. U Kanadi sam uspevao, ovde malo teže jer je ovde život burniji. Čim završim jedan roman, posle nekoliko meseci prestanka pisanja započinjem pisanje novog. Počeo sam novi roman koji će ovog puta biti zaista pravi roman, to obećavam. Nije u pitanju čista stvarnosna realistička proza, jer će biti nekih delova koje ću napisati iz drugačijeg ugla, ali će sve biti vrlo jednostavno, i verujem zanimljivo publici koja je imala primedbe kako pišem suviše zapetljano. Čitalac u knjižari, kad ga je neko pitao da li je čitao Albaharija, odgovorio je, ne znajući da sam ja tu:

– Znate šta, Albahari je malo zahtevan i čitaoci ne mogu to da prihvate baš tako lako.

Ja sam mu tada prišao i rekao:

– Potpuno ste u pravu, ja nikad tako nisam mislio, ali zahtevan sam.

Čitaoca vodim na jednu avanturu čitanja, drugačiju od tipične, iako je svako čitanje avantura, ali ja želim da ga povedem u avanturu gde će se naći u tunelu od reči i gde će reći – šta sam kog vraga pošao ovamo! Ali nema povratka. Ako počnete da čitate, možete da ostavite, ali to vas neće spasti. Sličnost između novog romana i „Životinjskog carstva“ jeste što ću opet dirnuti u, za mene, nekad nezanimljive i tabu teme – period posle Drugog svetskog rata u Vojvodini i Srbiji. Udba, Ozna i sve drugo što je bilo, i malo ću preleteti preko Golog otoka.

Kako reagujete na književnu kritiku, bilo da je ona pozitivna ili negativna prema vašem novom romanu?

Setio sam se kritičara koji je napisao pozitivnu kritiku o „Životinjskom carstvu“, komentarišući da sam konačno napisao roman koji ne pripada onoj mojoj grupi romana koji se zaboravljaju odmah po čitanju. Mislim da bi on, kao književni kritičar, ipak morao da pamti romane. Miroljubiv sam čovek i ne ulazim u sukobe. S malo spokoja i mira svako može da bude takav. Malo je energije potrebno za to, i kad čitam kritiku uvek pomislim da ako ja sebi dajem za pravo da nešto smatram dobrim ili lošim, onda i taj čovek ima pravo da tako razmišlja. Ljudi koji se bune protiv loših kritika – protiv čega se zapravo bune? Za mene je svaka zabrana strašna jer je početak neke diskriminacije ili predrasuda. Svrha negativne kritike je da se ukaže piscu i drugima koji će to čitati šta škripi ili ne valja.

Volite li da nastupate na tribinama zajedno s nekim drugim piscem, poput one s Basarom u KC Gradu?

Učestvovao sam u nekoliko takvih tribina, ali nikad nisam u javnim emisijama, uživo, to odbijam iz principa. Imao sam dijalog s Giletom iz Električnog orgazma, emisija „Dvougao“, to je bio lep razgovor. S Basarom, s kojim se poznajem od početka njegove i moje karijere, uvek uživam, ima nešto čudno u njemu, ali morate to da zavolite, jer u protivnom ne volite ni njega kao pisca. Svaki pisac ima nešto što ga čini osobenim, ako to ne volite, propuštate celog pisca.

sanja spasic nelt Mladi muzički talenti: Sanja Spasić minja marecetic Mladi muzički talenti: Minja Marčetić Nikola Savić Nikola Savić: Bolji život na italijanski način Vlatko Stefanovski Vlatko Stefanovski: Ceo moj život ima kockarski šmek ·