luka vs edo
U VAZDUHU · intervju

Imamo (dobro, u ovom slučaju ja imam) istorijske dokaze da su stari Grci, od kojih potiče ili je barem preneta umetnost koju danas doživljavamo, sport podrazumevali kao jedan vid umetnosti. Košarka se izdvaja kao umetnička discplina iz oblasti „timski sport”. Košarka zahteva dosta od oka, ali i od uma. Pred nama su Luka Mitrović (1993, Novi Sad) i Edo Murić (1991, Ljubljana), mladi (i trenutno, nažalost, povređeni) autori u okviru dva najveća beogradska kluba, Crvene Zvezde i Partizana.

Koliko često daješ intervjue, i koliko ti je to dosadno, a koliko prirodno?

Luka Mitrović: Sa obzirom na posao kojim se bavim, postalo je kao prirodna aktivnost. I kada nisi raspložen, dužnost ti je da daš intervju, tako da – dosta često. Postoje i ista pitanja na koja se daju po stoti put isti odgovori. Na primer, ako pobediš: „Pokazali smo karakter.”, ili: „Ispoštovali smo dogovor u svlačionici.” A ako izgubiš, onda: „Nismo ispoštovali dogovor u svlačionici.”

Edo Murić: Dok nisam bio povređen, daleko češće sam davao intervjue. Nije dosadno, ali svakako da daleko radije pričam nakon pobede ili generalno o pozitivnim stvarima. Kada se vežu porazi ili se stvori neka negativna atmosfera tada smeta sve, ne samo intervjui. U suštini, nekada je interesantno a nekada ne, ali i to je deo života profesionalnog sportiste.

Kako ti gledaš na to koliko mladi sportisti i umetnici mogu da se ostvare u Srbiji i regionu?

Luka Mitrović: Što se stanja mladih u Srbiji, nema potrebe mnogo pričati, niti treba da ja prosipam neku preveliku pamet. Svi su manje-više svesni svog stanja, što pokazuje i broj mladih ljudi, među kojima su i moji prijatelji, koji se odlučuju na odlazak i traženje sreće negde drugde. Ali, što se tiče sportista, i mene lično, ja sam sve što sam tražio i sve što sam želeo našao ovde, u Srbiji, u Beogradu. Ja stvarno nemam razloga da se žalim ni na šta. Ako si posvećen i voliš ono što radiš, mislim da svoju sreću možeš da pronađeš bilo gde, pa bilo to i ovde.

Edo Murić: Za Srbiju ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Više ipak pratim dešavanja u Sloveniji. Što se tiče košarke, nekada je bilo bolje jer su postojali klubovi poput Hemofarma i Radničkog i puno više mladih igrača koji su mogli mnogo da pokažu u ABA (Jadranskoj) ligi. Bilo je i više klubova, a sada svi mladi i perspektivni igrači moraju mnogo više da naprave kako bi se izborili za šansu u četiri kluba. Ja se nadam da će klubovi poput Radničkog i Hemofarma ponovo oživeti ili da će se formirati više novih sa sličnim konceptom.

Kakav je osećaj kada zbog povrede gledaš utakmicu svog tima kao navijač? Kako u hali, a kako kod kuće?

Luka Mitrović: Iskreno da kažem, ne znam da li je teže gledati na TV-u ili u hali. Neke utakmice je teško gledati i kada si u timu, ali sa klupe, a kamoli kada sediš sa strane i znaš da ne možeš da učestvuješ. Ne znam kako je za navijače, ali za profesionalnog sportistu nema ništa gore nego gledati utakmice sopstvenog tima, bilo pored klupe, bilo kod kuće.

Edo Murić: Daleko teže je u hali. Uvek kada uđem, imam osećaj da treba da igram. Kada osetim atmosferu na tribinama, govorim sebi: „Joj, kako bih voleo da mogu da igram”. Zato se toliko i radujem što ću se uskoro vratiti na teren. A kada igramo u gostima pa gledam od kuće, onda je malo drugačije, kao neki specifičan doživljaj.

Tvoja struka podrazumeva stalno putovanje. Da li te to više umara, ili više uživaš u tome?

Luka Mitrović: To može da bude uzbudljivo ako jednom u mesec dana otputujete negde gde niste bili ili retko idete. Ali ako svake nedelje jednom ili dvaput idete autobusom, ili čekate na aerodromu, sa sve čekiranjem i kašnjenjem aviona, to može da bude uzbudljivo samo za ljude sa ekstremnom strašću za putovanjem. Ja definitivno nisam taj, tako da više volim utakmice kod kuće.

Edo Murić: Kada putujemo u neke bliže gradove ili kada putujemo jednim letom onda je to u redu. Ali kada se nakupe gostovanja kao prošle godine kada smo imali tri vezane utakmice i kada nismo ni dolazili kući, to je malo teže. Sve u svemu, to nam je posao i to moramo da radimo, voleli ili ne voleli.

Kada se ne bi bavio košarkom, šta bi bio tvoj posao iz snova?

Edo Murić: Kad sam bio mlađi, želeo sam da budem policajac, ali pripadnik nekih specijalnih jedinica. Nisam ja onaj koji daje kazne, kao sudija (smeh). Želeo sam i da vozim kola hitne pomoći. Čak je i san moje majke bio da vozim kola hitne pomoći, i uvek mi je govorila da bi volela da to radim.

Luka Mitrović: Trenutno, sa moje tačke gledišta, jedini “dreamjob“ je košarka, sve ostalo bi bio samo posao, bez onog “dream“. Mada, moja majka je lekar, i dok nisam ozbiljnije ušao u košarku, najbliži sam bio tome da se bavim medicinom. Ali mislim da je sad malo kasno za medicinu.

Što, zar ne možeš da budeš fizioterapeut, imaš ličnog iskustva?

Luka Mitrović: Da, doktorirao sam na samom sebi (smeh).

Kada imaš vremena, gde u Beogradu voliš da izlaziš?

Edo Murić: Kada je sunčano, volim da izađem na Adu Ciganliju i prošetam malo tamo. Takođe, volim da odem u Ušće, Delta City ili na neku lepu večeru. 

Luka Mitrović: Uglavnom na večere i piće radi druženja sa saigračima, devojkom i prijateljima van sveta sporta. Slobodnog vremena baš i nemamo mnogo (sportisti), a i kada ga imam, uglavnom ga provodim kod kuće.

A kada možeš, gde biraš da jedeš?

Luka Mitrović: Na Vračaru ima dosta restorana i možeš, bukvalno, da biraš. Volimo Nina (njegova devojka, sestra košarkaša Vasilija Micića- L.K.) i ja da odemo do La Piazze ili, malo dalje, do Cuoco restorana.

Edo Murić: Često jedem u restoranu Casa Nova, tamo sam upoznao i vlasnika i tamo mi prave hranu po mom, zdravom meniju pred utakmice. A ovako, često idem u restorane koji su blizu stana u kom živim. Lorenzo i Kakalamba ili restorani u Ziri. 

Koja ti je omiljena video-igra? (Kada igraš sam, i kad igraš sa saigračima?)

Luka Mitrović: Kada sam bio mlađi, igrao sam samo simulacije fudbala, najviše PES (Pro Evolution Soccer) na Playstation-u. Što se tiče PC-a, igram Football Manager jedno 7-8 godina. Kasnije, kada se pojavila mogućnost da se igra onlajn sa drugarima, pika se i NBA 2k, a u poslednje vreme, Call of Duty je preuzeo primat i pola ekipe (KK Crvene Zvezde) je na COD-u. Baš što se tiče slobodnog vremena, onda kada bismo se ranije negde okupili, sada se umrežimo pa pričamo preko Playstation-a (smeh).

Edo Murić: SonyPlaystation ili Xbox mi nisu omiljene platforme za igru. Više volim da igram karte ili pikado, nešto gde može više ljudi da učestvuje i gde može više ljudi da se zabavi. Video igre nekad stvaraju i nervozu kada previše gubim, pa onda izbegavam (smeh).

Kao i mnoge tvoje kolege, ti imaš Twiter profil. Šta ti je najzanimljivije na Twiteru i ostalim društvenim mrežama?

Luka Mitrović: U različitim fazama života, hvatala me je groznica za jednom društvenom mrežom, posle bih se prešaltao na drugu, a u poslednje vreme je Twiter došao na red. Doduše, ne volim mnogo da pišem po Twiteru. Mediji su kod nas postali takvi da svi čekaju i najmanju grešku, nešto što može pogrešno da se protumači i zloupotrebi u negativnom kontekstu. Trudim se da, ako nešto i napišem, to bude strogo jednosmisleno. Ali volim da pratim i čitam. Zanimljivo je kada mogu svakodnevno da pročitam šta misli neko od poznatih ljudi koji su mi uzor, ili koje gledam često na TV-u.

Edo Murić: Imam Twiter profil, ali ne pišem baš često. Volim ga jer mogu da na jednom mestu pratim sve meni važne vesti. Ne moram puno da pretražujem, uđem na vremensku liniju i tamo mi se prikaže sve što me u tom trenutku interesuje. Tako i biram one koje pratim.

Imaš li nešto da kažeš Edi Muriću?

Luka Mitrović: Edo i ja smo se jednom sasvim slučajno sreli na ručku. Ja sam otišao sam, on došao sam, i na kraju smo seli za isti sto. Ovom prilikom bih ga pozvao opet na ručak, ali da ovaj put on plati (namig).

Odgovor Luki Mitroviću?

Edo Murić (smeh, pa onda): Moj je red.

Marko Vučković Marko Vučković (dizajner): Grasslamp kao zen kutak Frajle The Frajle: Autentičnost i dobra energija Ana Petrović i Toni Ana Petrović: Toni + Cici + Biki Lamberto Bava Lamberto Bava: Demonska privlačnost italo horora · ·