De Do Do Do Da Da Da
KULTURA · muzika

U jednom od nastavaka Zvezdanih staza pitaju Spoka zašto ne peva sa ostalima, a on kaže da ne razume smisao stihova. Bouns mu odbrusi: „Reči nisu važne! Važno je da se dobro provodiš dok pevaš!“

Scena pretpostavlja da je hladnom logičaru Spoku nepoznata etnomuzikologija, koja je u raznim formama narodnih pesama primetila glasovne kombinacije čija snaga ne leži u značenju već u emociji i čistom ugođaju oglašavanja. Northrop Frye, pak, smatrao je da začetke poezije treba tražiti u čaranju i bajanju, ponavljanju logatoma (reči bez smisla). To usmerava našu pažnju na sam jezik i specifičan način na koji se koristi, po čemu poeziju razlikujemo od običnog govora.

Sve nam je to, naravno, poznato iz pop muzike. Banalnu i pamtljivu pesmicu zovemo „tralalajka“, a ušli su nam u uho i „ša-la-la“, „u-la-u-la-la“, „bam-bam-bam“, „nej-na-na-na“, razni vule-bule i tuti-fruti. Ipak, meni su najbolje pesme koje insistiraju na kvalitetima zubnog suglasnika, magičnog „d“.

DIRLADA i DIDU-LIDU-DADU

Ntirlanta, kako se zove u grčkom izvorniku, nastala je među roniocima sa ostrva Kalimnos, koji su lovili sunđere, a služila je da podigne moral i razveseli posadu. Dirlada je uzorna za našu priču, jer je pevušimo baš zato što nas rasterećuje odsustvo smisla, što uživamo u svom glasu kao deca, kada to ‘d’ pređe prepreku, oslobodi vazdušnu struju, ohrabri nas i… Dobro, de.

Najpoznatije verzije snimili su Pantelis Ginis, inače sunđerolovac, zatim Dalida, na francuskom i engleskom, i G. O. Culture, u house maniru. Naravno, mi najbolje znamo prepev Đorđa Marjanovića, koji je kasnije uradio i Delča. Na istoj Đokinoj singlici iz 1971. našla se i Didu-lidu-dadu, a ta pesma je zanimljiva po samosvesti. Đoka zna da u refrenu peva nebuloze i da nije baš napisao dubokouman tekst, ali to shvata kao svoju prednost. Poručuje svakome da se ne nervira ako je „ust’o na levu nogu“, već da uz čarobne reči iz naslova i refrena poboljša raspoloženje i ponavlja ih, „ako treba bezbroj puta“.

DA DOO RON RON i DO WAH DIDDY DIDDY

U izvođenju The Crystals (prva) i Manfred Mann (druga), ove dve pesme nastale su u radionici za remek-dela pop muzike, koju su 1960-ih vodili Jeff Barry, Ellie Greenwich i producent Phil Spector. Ključni čovek Beach Boysa Brian Wilson opisao je susret s tim pesmama – vozio se tako autom i slušao radio, a kad je čuo taj džuboks-eho, čuveni spektorovski „zid zvukova“, izašao je iz kola i od uzbuđenja počeo da lupa po haubi. Te su pesme danas još bolje: morate se barem popeti na krov i lupati nogama. Posebno ako se nađete u situaciji iz pesme, kada vas simpatija doprati kući i onda bude… Da-du-ran-ran-ran.

DE DO DO DO, DE DA DA DA

Stingova pesmica iz 1980, sa albuma The Police Zenyatta Mondatta, u stvari je o (ne)moći reči. Kada pesniku, svešteniku i političaru, kaže Sting, iz reči umakne elokvencija a ostane logika, ona veže i siluje kako umetnike reči tako i njihovu publiku. Upleten u pokušaj previše promišljenih, logičnih stihova, Sting se prepušta jednostavnosti slogova iz refrena, nadajući se da će ga njihova nevinost izbaviti. Savršeno objašnjenje.

DIRLIJA

Mogima zvuči kao potpuna budalaština taj zarazni refren koji je doktor Zlaja Arslanagić iz Crvene jabuke navodno čuo od taksiste: „Dirli, dirli, dirlija, nemoj dizat graju/Para ima hadžija i za sitnu raju“. Postoje dve škole mišljenja: prema prvoj, „dirlija“ dolazi od turskog dirli, i označava raspoloženu, strastvenu osobu, a prema drugoj, u pitanju je turcizam „dirlik“, rad za nadnicu. Pa ili je ovaj što diže graju neki veseljko, ili je nadničar… Kako god okreneš, hadžija je častio sve pićem, pesma je hit, Arsla je bog.

Goldfrapp Muzička recenzija: Goldfrapp – Tales of Us Ana Ćurčin, foto: Ema Szabo Ana Ćurčin u Amerikani Nežni Dalibor Nežni Dalibor „Deca“ – pogledajte novi spot Vasil Hadžimanov Vasil Hadžimanov u okviru serijala Amstel Unplugged ·