naslovna
KULTURA · knjige

Preživeli smo još jednu dodelu NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Bravo za nas. Sada istinski ljubitelji ovdašnje lepe pisane reči ili barem oni nepokolebljivi i neustrašivi kompletisti mogu, ako to već nisu obavili, da nekim svojim čitalačkim tempom izuče najbolje iz prošlogodišnje produkcije. Ako su smernice tog tipa i dalje neophodne, evo dvojnog prikaza dva najbolja romana iz samog vrha tom prilikom probranih.

Piše: Zoran Janković

Sasvim očekivano i srećom, Vladimir Tabašević i u svom trećem romanu tera po svom. I Zabluda Svetog Sebastijana (u izdanju Lagune) je poetskom izrazu veoma blizak roman meditativnog soja, s tim da ni ovog puta u Tabaševićevom tour-de-force izvođenju narečena meditativnost ne nosi sa sobom smireniji i spokojniji izraz. Upravo suprotno tome – Zabluda Svetog Sebastijana donosi sada već u velikoj meri jasno profilisanog i samopouzdanog autora u silovitom naletu na ono što predstavlja karijatide onoga što se da označiti i pojmiiti i kao roman o odrastanju naglašeno spoznajne fele.

Iako se srpska književnost katkad i autodestruktivno iscrpljuje u narativno nedvosmisleno ustrojenoj književnosti, Tabašević ovde svesno i ciljano, uz to prilično odvažno i sladostrasno, narativ gura u duboku senku poriva da se porve sa jezikom, odnosno, sa trenutnim mogućnostima našeg jezika da odrazi i ona stanja i one finese egzistencijalnog soja koje neretko ostaju s one strane pojmljivog i lako predočivog. U tom smislu, Zabluda Svetog Sebastijana je uspelo delo, jer uspeva da jezik, zapravo, njegovu varljivost, neuhvatljivost, nekad i teško premostivu eluzivnost, baš kao i njegovu neprolaznu zavodljivost jasno postavi u žižu i na kotu glavnog junaka. Naravno, s tim u vezi ide i počesto izrican sud da je i ovaj Tabaševićev roman, možda i najradikalniji po toj osnovi unutar njegovog dosadašnjeg opusa, i da na kušnju stavlja strpljenje dobrog dela potencijalne čitalačke publike. Kako je u umetničkoj prozi, a to ovaj roman nedvosmisleno jeste, aspekt autorstva i dalje primaran,  to ne treba da bude briga niti preokupacija autora.

Ono što je važnije, kao darove iz pomenutog Tabaševićevog boja sa jezikom i problema onoga za šta je jezik i dalje kadar da referiše, označi i predstavi izlaze stranice i stranice uzbudljive proze krajnje posebnog tipa, nošene nekim svojim prirodnim ritmom, a sve u naporu autora da na prozno svetlo delo iznese i druga važna pitanja, kao što su pitanja identiteta, pitanja bremena koje sa sobom nužno nosi bogat i buran unutrašnji život, pitanja odnosa teško pojmljivog ’ja’, nekada i u neizbežnom klinču sa pojmom ’drugog’ i ’drugosti’… Kako će negde pri sredini ovog zaista furioznog i samosvojnog štiva istaći sam pripovedač: „Takav, na neki divan način raspet, ja sam se sećao, tumarao u tome, neprestano u pravim rečenicama tražeći spokoj. A raspet sam bio između dve stvari: doživljaja stvarnosti koju živim i misli o njoj, i nikada za mene nije postojala spasonosna razlika između ta dva kao da niko nikada nije spasonosni potez noža izveo na tom mestu.“

Aspekti jezika i identiteta predstavljaju važne, ako ne i krunske odrednice i vrlo dobrog i nesporno zanimljivog i vrednog romana Lane Bastašić. Uhvati zeca (u izdanju Kontrast izdavaštva), po osnovi okvirne postavke i značajnog motiva dugovečno-turbulentnog žensko-ženskog prijateljstva, može biti svrstan u ešalon brzopotezno nazvan ferrante-trend (na osnovu sličnosti s onim što znamo iz četvoroknjižja Elene Ferante). Ipak, dobar deo onog najboljeg i najintrigantnijeg (kao i literarno najpotentnijeg) bi se izgubio pri svođenju na tako pojednostavljenu klasifikaciju.

Lana Bastašić u Uhvati zeca, svom, da to bude jasno i glasno istaknuto, tek prvom romanu, pokazuje zavidnu pripovedačku formu i sigurnost, a motiv prijateljstva naoko dve teško komplementarne ličnosti tek je deo onoga što se zatiče na stranicama ove knjige. Autorka taj motiv vešto inkorporira i sa drugim značenjskim dimenzijama u kojima, pak, dominiraju briga za izraz, za detalj, za likove kao noseće tačke povesti o zlosreći kao mogućem a svakako neželjenom nasleđu koje se sručilo na pleća nekoliko generacija ovdašnjih civila. Uhvati zeca je proza bogata suptilnim referencama ne nužno knjiškog tipa, zanimljiva je i ta elegantno zauzdana ideološka polemičnost, dok u oči pada i minucioznost s kojom je rađeno na ovom štivu. Međutim, jedina lako uočljiva falinka ovog romana se upravo krije u tom domenu – na mahove je evidentan zaista udarnički urednički trud na ovom rukopisu, u smislu da je taj zdravorazumski i prirodan napor ovde povremeno i odveć intruzivan, te da bi ovom romanu kao celini dobro došlo i nešto malo razbarušenosti. Naravno, to je tek sitnija i, kanda, krajnje subjektivna zamerka ovom istinski dobrom romanu koji najavljuje Lanu Bastašić, naravno, ako nas sve zajedno – autorku, čitateljstvo, kritičare…, fatum i sreća posluže, kao jedan značajan autorski glas i jedno značajno pripovedačko ime.

about Promocija zbirke priča „U ime naroda“ – zapisi sa bloga sudije Majića u UK Stari grad Uroš Petrović_Dom Jovan Jovanović Zmaj_2 „Čitanje nas spaja“: Knjiga lako nađe put do dečjeg srca Branko Rosic by Stefan Stojanovic, Mondo Održana promocija romana Branka Rosića „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ basara2 Nova knjiga Svetislava Basare u izdanju Službenog glasnika · · · · ·