BeFunky-collage
KULTURA · knjige

Naravno, „girl power“ nije kovanica i koncept koji su smislile Spice Girls, osuđene na ponovna i ponovna nova okupljanja i neprolazne povratke iz potpunog zaborava. Motiv osnaživanja žena prisutan je kao jedna od centralnih tema značajnog dela dobre a lepe književnosti u najmanje poslednjih sto godina, a ako se iko drzne da sumnja u taj upravo izneti sud, neka odvoji vremena i pročita dva odlična nova romana – „U vrtu ljudoždera“ i „Snaga“, od pre par meseci dostupna i u prevodima na srpski jezik. Oba ova dela rečito iz ovog ili onog ugla referišu ili polemišu sa pojmom ženske moći, kao već prisutnog ishodišta na širokom frontu ili zahtevnog ili eluzivnog ličnog cilja.

Piše: Zoran Janković

U vrtu ljudoždera – Lejla Slimani

Prilično brzo nakon i kod nas primetno uspešnog i hvaljenog romana Uspavaj me (takođe u izdanju ovdašnje Booke) u prilici smo da se nanovo uverimo u sad već osvedočeni pripovedački i književni dar Lejle Slimani. I zaista – roman U vrtu ljudoždera (preveo Vladimir D. Janković, objavila Booka) predstavlja korak napred u iznalaženju jedinstvenog pripovedačkog glasa ove autorke. Na prvi pogled (barem po pitanju teme i zapleta) manje kontroverzan u odnosu na Uspavaj me, ovaj roman nam pomenutu autorku predočava u vidno drugačijem izdanju – izraz je svedeniji, ritam je osetno primireniji, stil je sveden na najnužnije, zaokreti su blagi i dosta toga je zadržano na nivou implicitnog i sugerisanog. Ipak, ispod tog privida, podno te ipak samo zgodne i varljive fasade u ovom romanu sve pršti od tenzije i krupnih ideja. Lejla Slimani u romanu U vrtu ljudoždera, delu usredsređenom na glavnu junakinju, nošenu dubokim podvojenostima i tektonski snažnim porivima puti, pokazuje da se o neprijatnim aspektima ipak može govoriti hladno, bez osude, ali uz punu svest što zauzdana polemičnost nudi u smislu i ne tako očiglednog dara po roman u celini gledano.

Glavna junakinja je žena koja je ponajpre samu sebe dovela do tačke pucanja, a iz prikrajka nas čekaju i ideje poput pitalica – šta kada je građanska uprizorenost samoizabrana opcija, šta kada put nagoni u autodestrukciju koja je tako zavodljiv, a možda i preko potrebni nam cilj… Slimani je ovde posebno uverljiva i upečatljiva u tim nenametljivim prikazima atipičnim, zastrašujućih a intrigantnih duševnih stanja u predvorju duboko lične entropije, kao eha sveta koji neumitno klizi ne ka dekadenciji već sada i ka svom potpunom kraju. Na sve to, u prikazu tog terora puti kao čvorišta mnogih čvorišta, Slimani dobacuje i do visina u kojima već dugo obitava vazda skrajnuta Polin Reaž i njena neprevaziđena Povest o O. Kada se sabere, u pitanju je 170 stranica prepunih krupnih i slasnih darova, zar ne?

Snaga – Naomi Alderman

Iako se isprva kao previše ushićena i neodmerena čine poređenja sa znamenitom Sluškinjinom pričom Margaret Atvud, koja se, ruku na srce, i sama javno pohvalno izrazila o Snazi, obezbedivši i hvalospevni blurb, izdašno rabljen u promotivnoj kampanji širom planete, tamo negde pri kraju prve četvrtine ovog štiva postaje jasno da Snaga jeste zaista odličan i poseban roman. Za nestrpljive, dovoljno bi bilo istaći za početak i samo činjenicu da se Snaga Naomi Alderman (prevero Miloš Patrik, objavila Booka) istinski dobro drži i kada je posmatramo i prevashodno kao polemičko delo sa jakim feminističkim štihom. Uz to, Snaga funkcioniše i kao idejno jasno ustrojen a narativno razmahan triler sa izrazito jako i jasno pozicioniranom ideološkom tezom. Naime, krajnje jednostavna postavka o iznenadnoj i zbunjućujoj pojavi po kojoj devojke, devojčice i žene širom sveta otkrivaju da imaju moć – moć da iz tela im indukovanim strujnim udarom nanose bol, pa i da izazovu smrt – može biti posmatran kao zgodna doskočica sa očito snažnim subverzivnim potencijalom, ukorenjenim u toj polaznoj spekulaciji šta bi se događalo da je svih ovih godina civilizacije seksizam imao posve drugačiji polno-rodni predznak.

Posebno je zanimljivo to što Aldermanova ovu priču izlaže ritmom koji nije odlikovao njena (takođe naglašeno polemička) ranija dela, a priča u kojoj sve i bukvalno pršti od naboja, nasilja i pretnje koja se ne da tek tako zauzdati, ispričana je ciljano hladnim glasom i tonom. Ta oprečnost čini tek jedan u nizu ozbiljnih aduta ovog romana koji uspeva da, uprkos tom enigmatičnom distopijskom ruhu u idejnoj ravni, predstavlja i odraz stanja stvari danas a širom planete nam. Alderman u sve to uspeva da udene i podosta emotivnosti i izobilje pritajenog a britkog humora, strpljivo ispredajući mrežu satkanu i od napetosti, subverzivnosti, intelektualnog poštenja, uvek dobrodošle drskosti i samosvojnosti u opažanju krivdi ovog našeg sveta i hrabrog a staloženog prikaza novostečenih snaga koje bujaju mimo logike i prepreka i možda donose preokret, a onda i srećinji kraj po mnoge. Otud i stižemo do sjajnih, čak i vidno lirski intoniranih i potcrtanih pasaža poput sledećeg: „Snažna je, oduvek je bila snažna, i sada se rve sa snom kao sa teškim natopljenim ćebetom. I dalje sanja da su joj pesnice stegnute i da pokušava da ih otvori, i zna da će se probuditi čim natera ruke da joj se mrdnu u stvarnom svetu, a onda će ih udaviti u krvi, sručiće kišu bola na njih, otvoriće ponor iznad njih i izručiće vatru nebesku na zemlju.

 

Le-prochain-roman-de-Michel-Houellebecq-aura-pour-titre-Serotonine „U susret Mišelu Uelbeku“ u UK Stari grad Foto FCS promo 2 Prva promocija knjige „The Best Serbian Films of the 21st Century“ serotonin2019-03 Prikaz romana „Serotonin“ Mišela Uelbeka velikic small Novi roman Dragana Velikića „Adresa“ u prodaji od 12. aprila · · · ·