Kustendorf
KULTURA · film/TV

Mada nije mali broj onih koji bi više voleli da Emir Kusturica malo predahne od svog neimarskog zanosa i posveti se stvaranju filmova (zahvaljujući čemu je, uostalom i došao do pozicija na kojima je trenutno, a koje mu omogućuju da svoje arhitektontsko-građevinske megazamisli sprovodi u delo), puno je zluradosti i dobrovoljnog slepila potrebno da se ne bi videlo i priznalo ono očito – Kustendorf i Mećavnik već niz godina unazad predstavljaju značajan doprinos kulturnom životu Srbije.

I ta impresija nije zasnovana samo na cunamiju medijskih obavesti i PR neveštosti i neumerrenosti, već na pukoj činjenici da je, recimo, samo u toku ovih nekoliko dana još jednog lažnog proleća, kad mu vreme nije, Kustendorf pohodilo nekoliko zaista relevantnih filmskih autora i drugih kreativaca (Berenice Bejo, Paolo Sorrentino, Yuri Bykov, Guillermo Arriaga, Janusz Kaminski, Asghar Farhadi, Thierry Fremaux…). Kusturica, reklo bi se, u poslednji čas izlazi sa ovako časnim spiskom zvanica, dok, na primer, FEST iz godine u godine, a nakon bezmalo 365 dana pripreme, privuče tek nekolicinu opskuranata, potrošenih zvezdica ili preplaćenih mrzovoljaca (poput Catherine Deneuve pre izvesnog vremena).

Srpsko gostoprimstvo je jedan od mitova ili istina u koje možda i najistrajnije verujemo, a samo nabrajanje gostiju i njihove odmerene ili ushićene pohvale na račun domaćina i Srbije ipak ostaju u senci utiska, zapravo, sada već dubokog uverenja da se u slučaju Kustendorfa (naravno, zaslugom samog Kusturice i ključnih mu saradnika) izrodilo i posve oblikovalo ono što je snevani san kreatora svih kulturnih prigoda širom planete, a to je neosporna auterntičnost. Koja kao takva privlači i goste i čini da Kustendorf štrči u okruženju u načelu srodnih manifestacija, osd kojih je većina na pragu katatonije ili koje su već podugo tradicija bez koje bismo zapravo i mogli. Čini se da čak i oni (vrlo slobodoumni) koji ne propuštaju da uz pomen Kusturice pridodaju i ono čuveno ‘Nemanja’, time otvoreno kršeći svetonazorna načela kojih su im puna i usta i duše, teško da će Kustendorfu moći da ospore pominjanu autentičnost.

Jednostovno govoreći, mećavničke radionice nisu same sebi svrha, niti služe da viđena imena slušaju i izgovaraju hvalospeve na svoj račun, takmičarska selekcija ukazuje na zanimljive radove, zbilja se ostvaraju može-biti važni kontakti, a civili koji su pohodili Kustendorf svedoče da na Mećavniku tih dana vlada zaista posebna atmosfera. To je sve neosporno, a tu će se, ako bude sreće i pameti svih koji ka ovoj priči gravitiraju, uveriti i oni koji (sa puno povoda) Mećavnik u periodu održavanja festivala smatraju u neku ruku zabranjenim „gradom“, koji sa ove naše, srpske, a nefilmske strane pohodi uglavnom krajnje diskutabilna elita.

Osim bizarnih, dubioznih i samim tim izlišnih performansa na samom početku festivala (poput poslednjeg sa ubistvom Franza Ferdinada uz zvuke klasika disko-ere), Kustendorfu se zapravo nema šta drugo zameriti osim te siline upitnih zvanica – ministara, bivših i budućih, tajkunskih podmladaka, kolenovića, estradnih smutljivaca, novinara koji svoje pero najrađe troše na pornografska štiva svih fela…

Ono što je lako prepoznati kao autentičnost, pa i iskrenu kulturnu potrebu nekih tamo tihih i neznantnih civila, ti i takvi vide isključivo kao priliku za još jednu medijsku i lifestyle egzibicionizam, a sa tim se teretom, povrh mnogih drugih nevolja, teško se nose srodne manifestacije koje postoje i čiji kreatori obitavaju u daleko spokojnijim okolnostima.

Ipak, kako su nas učili, vera umire prva, a nada poslednja, te sve je moguće i ovoj priči se u tom smislu možda i smeši srećan ishod.

Feral, krakometražni animirani film nominovan za Oskara Kratkometražni filmovi nominovani za Oskara 2014. godine – 1. deo Mali Budo Prvi trejler filma „Mali Budo“ Šou svih vremena TV recenzija: Šou svih vremena – Sve naše što nekad bejaše, sa pevanjem i šalom pride Vincent van Gogh Animirani film o Vincentu van Goghu