If I Stay
KULTURA · film/TV

Weeper film je nadžanrovski fenomen, koji se, doduše, ponajčešće iscrpljuje na polju beskompromisno srcedrapateljnih drama, i tom se kovanicom označavaju filmovi (naravno, i književna dela kao neretka preteča ili osnova) sročeni sa idejom da gledaoce na nateraju u plač. Naravno, ovo nije svež fenomen; nisu holivudski moguli i njihovi belosvetski derivati od juče, i ranije se često išlo sa takvim naumom, ali za ovaj tekst je posebno zanimljivo u šta se narečeni fenomen izrodio tokom potonjeg leta, filmskog i gospodnjeg.

Naime, weeper filmovi ranije su mahom ciljali ka starijoj i damskoj publici; prisetimo se najupadljivijih primera s kraja prošlog veka (Čelične magnolije, Obale, Umreti mlad, Titanik…). I tu se već postavljalo pitanje etičnosti, i tada se većalo koliko daleko je primereno ili dopušteno ići na planu sasvim otvorene manipulacije emocijama pretpostavljenog gledateljstva. A onda se  i tokom jednog od izdanja festivala u Kanu, a povodom Morettijeve Sobe moga sina, povela diskusija koliko je uopšte moralno kao filmski motiv odabrati smrt deteta.

Novi milenuijum očito ne mari za takve finese, a pominjana etička suptilnost otposlata je put brzog zaborava. Neka nam ova godina bude ilustracija te teze – sa primetnim uspehom bioskopima je protunjao film Krive su zvezde. I o filmu i o istoimenom romanu je City Magazine već pisao, ali ipak nije zgoreg podsetiti da se radi o ljubavnoj priči mladih obolelih od akutnijih oblika raka. Ovim filmom ozvaničen je novi mikrožanr – weeper filmovi namenjeni young adult (tinejdžerskoj) publici.

Korak dalje otišlo se sa filmom Ako ostanem, koji nam ovih dana stiže u bioskope, a u kom mlada muzičarka u komi razmatra da li da se vrati u život ili nastavi put onog poslovičnog belog svetla. Roman Gayle Forman (objavio Evro-Giunti, prevela Ivana Lazić), baš kao i Krive su zvezde Johna Greena, primer je vidno uprizorene i svrsishodne proze, doduše, iznikle na krajnje diskutabilnoj osnovi. Isto važi i za filmsku adaptaciju u viđenju prekaljenog dokumentariste i TV reditelja, R. J. Cutlera, a oba slučaja figuriraju kao odraz naglašene konsekventnosti, pri čemu je  kristalno jasno da su autori očito davnih dana raskrstili sa gorepomenutim moralnim dubiozama.

Uz podsećanje da je srpski film  u dve svoje epizode (filmovima Ptice koje nikad ne polete Petra Lalovića, odnosno Suza i njene sestre Zorana Čalića) još devedesetih anticipirao ovu najnoviju pomamu, ostaje nam samo da pričekamo dan kada ćemo biti darivani i egzaktnom informacijom koliko to suza tokom gledanja filma ove fele pristiže iz prosečnog tinejdžerskog oka. Moral je moral, plač je katkad i terapeutski delotvoran, ali brojke su brojke.

Utopia Prikaz TV serije: „Utopija“ – od heroja do slabića "Povratak u Oz" Recenzija filma: „Povratak u Oz“ Koja i Bjela Top 5: Filmski i TV parovi – a lepše je u dvoje Dirty Harry Filmovi iz ’70-ih sa najviše stila