Hladni juli, krimi-drama koja kreće od motiva upada na posed, ubistva u samoodbrani i potonjeg osvetničkog pohoda, a stiže do napete i sočne priče o namirivanju starih dugova i buđenja iz srednjoklasne učmalosti, novi je film Jima Micklea. Imajući njegov dosadašnji rediteljski opus u vidu, u dobroj meri je priča o razumnom napretku i, nazovimo ga tako, održivom razvoju. Naime, kada je o dugometražnom filmu reč, Mickle je u svojstvu reditelja krenuo od efektnog niskobudžetskog horora Mulberry St, nastavio sa vidno ambicioznijim Stakeland, lane prilično iznenadio sa mračno-mučnom indie dramom We are What We are, da bi evo 2014. u potpunosti poentirao na temu valjanog i zanimljivo sročenog neo-noira po mustri s kraja pominjanih osamdesetih.
Hladni juli bez imalo prikrivanja svoje izvorište nalazi u nasleđu B neo-noir trilera iz te ere, i u tom smislu, a po mnogo osnova, kao preteče bismo mogli da pomenemo najpoznatije filmove te sorte – recimo, Ubij me ponovo Johna Dahla i The Hot Spot Dennisa Hoppera. Srećom po gledaoce, a srećom i po autorsku ekipu ovog ostvarenja, Hladni juli nije puka rekreacija tog filmskog soja, a nije ni doslovni pastiš. Mickle prilično sveden zaplet Hladnog jula uspeva da izdigne na nivo uzbudljivog i vešto sprovedenog krimića, kakvih je, nažalost, nedopustivo malo i u bioskopskoj i široj filmskoj ponudi. Tome treba dodati i jezovitu atmosferu sveopšteg rasula u kojoj je svaki ishod, pa i onaj srećan, baš kao i onaj najsuroviji i najkrvaviji moguć. Vrsno baratanje (bez imalo postmodernog cinizma i otklona) poznatim stilemama tog podžanrovskog kutka, potcrtano je ovomilenijumski eksplicitnim nasiljem.
Tu se spisak povoda za pohvale izrečene na račun Hladnog jula ne iscrpljuje, jer treba istaći i znalački gradiran ritam, te muzičku pratnju, koja uz par skretanja u pravcu countryja i tex-mex zvuka (sasvim očekivano jer se radnja zbiva upravo u Teksasu), predstavlja izvrsnu posvetu nasleđu na početku apostrofiranog velikana Morodera. Uz zamerku po pitanju nesigurne glume Vinesse Show i nekoliko sitnijih rupa u zapletu, Hladni jul se nameće kao vrstan kandidat za gornji dom liste ponajboljih filmova dosadašnjeg dela tekuće godine. Stoga, bez puno premišljanja, da se ustvrditi da je ovaj, Mickleov jul i zbilja – kul.
