Pored mene
KULTURA · film/TV

„Pored mene“ izaziva pažnju i kontroverzu. Film je odlično prošao na festivalima u regionu (Pula, Sarajevo), a distributer Taramount, nakon „Malog Buda“, u bioskopima ima još jedan domaći hit. Uglavnom srednjoškolska publika se sjatila da pogleda film, što je lep prizor. Mladima i jeste mesto u bioskopu.

Stevan Filipović je pre gotovo deset godina napravio pravu senzaciju svojom prvom režijom – „Šejtanov ratnik“ je bio čedo nastalo sa malo novca i mnogo ljubavi, naslov koji je otvorio dveri Novog srpskog filma. Četiri godine kasnije, u bioskope je stiglo „Šišanje“, film zamišljen kao prednastavak „Šejtana“. Filipović se negde u to vreme zainteresovao za politiku, počeo da sarađuje sa Peščanikom, pa se taj angažman odrazio i njegov na drugi film – „Šišanje“ je bilo bizarna kombinacija žanrovskog i angažovanog. Problem sa „Šišanjem“ nije bio u tome što je Filipović u njemu progovorio o društvenim nepravdama i problemima, već način na koji je to uradio – poruka je bila previše isforsirana, pamfletska, pa još na silu nakalemljena na žanrovsku matricu.

U svom trećem filmu, Filipović primenjuje sličnu taktiku. Nesporno, dosta toga je ispravno uočeno – pojačana agresivnost omladine, netrpeljivost prema različitom, nacionalistička zaluđenost, sužen pogled na svet… Problem je što, baš kao i u „Šišanju“; Filipović ne poseduje suptilnost da te goruće probleme prikaže na dovojno uverljiv način. Prenaglašavajući ih, on im oduzima snagu. Karikaturalni svet filma „Pored mene“ je teško shvatiti u realističnom ključu i ozbiljno, a upravo na tome Filipović insistira.

Paradoksalno, glavni problem filma je scenario koji potpisuju reditelj i dramaturškinja Milena Bogavac. „Pored mene“ je, baš kao i „Šejtanov ratnik“, čedo ljubavi. Novca je bilo veoma malo, pa je entuzijazam Filipovića i ekipe bio pogonsko gorivo za nastanak filma. Ta sinergija se vidi na velikom platnu i to je dobro. Tim pre čudi što se na scenariju nije više poradilo – bar za pisanje nisu neophodni novci. Postavka filma (profesorka preko noći zaključava čitav razred u školskoj zgradi) je čist konstrukt. Kako je moguće da su joj baš svi učenici jednog tako problematičnog odeljenja predali mobilne telefone?  Kako to da momci u naponu snage nisu uspeli da provale vrata škole? Sličnih pitanja ima još… Pa čak i kada bismo potisnuli nevericu i sve pobrojano prihvatili kao datost neophodnu za funkcionisanje priče, ostaju drugi dramatrurški problemi – uključujući ispuštene likove (darkerka/gotičarka Isidora) i krajnje bledunjav kraj.

Hristina Popović je iz svoje nezgrapno napisane uloge izvukla najviše što je mogla i onda se izgubila iz filma, prepustila centar pozornice/platna podmlatku. Mladi glumci su svi od reda dobri, veoma raspoloženi i razigrani. Motivacije im, očigledno, nije manjkalo. Najjači utisak ostavljaju Nikola Glišić i Slaven Došlo – obojica izvanredni. Na ruku im je išlo što su njihove uloge najbolje napisane, mada to ne umanjuje njihovo glumačko postignuće. Hrabro su zagrizli u zahtevne uloge i rezultat nije izostao. Gluma je ujedno i najveća vrednost – zbog tih mladih ljudi vredi otići u bioskop. Oni su budućnost srpskog filma. Na njih treba računati.

Film "Ejmi" otvara Slobodnu Zonu Film „Ejmi“ svečano otvara 11. Slobodnu Zonu Koga ne vole bioskopske blagajne Koga ne vole bioskopske blagajne AA_SBgr04 Filmska recenzija: „Sve što poželiš“ The Bastard Executioner -- Lee Jones as Wilkin Brattle. Cr: Ollie Upton/FX 10 novih serija kojima se radujemo ove TV sezone ·