Kylie Minogue
KULTURA · muzika

Prve najave kolebljivog proleća nekako su još neodoljivije kad ih prate prigodni i umilni pop-zvuci, zar ne? U to ime, evo osvrta na tri nova albuma, koja se uz tek ponešto relativizacije mogu podvesti pod zdravu struju raznovrsno shvaćenog savremenog pop zvuka.

Kylie Minogue se je sa Kiss me Once, nakon nekoliko sušnih leta i suštinski nezametljivijih i njenog statusa nedostatnih albuma pokušala da ponovo se izbori za delimičnu, ali ipak dovoljno upadljivu promenu identiteta. Sada, pod paskom Roc Nation svemoćnog Jay Z-ja i pod producentskom palicom nezaustavljivo-neizbežne Sije Furler, Kylie napokon nudi album koji se u kvalitativnom smislu donekle približava udarnim joj studijskim radovima. Odrednica je, nimalo iznenađujuće, plesni pop u nekoliko podvrsta, a Kylie najbolje zvuči u odličnoj numeri I was Gonna Cancel, umiljatom pero-lakom funku iz radionice Pharrella Williamsa, te naslovnom Sijinom radu, a u smislu Kylinog kanonskog zvuka sasvim su upotrebljive i Sexy Love i Into the Blue. Pomalo iznenađuje povratak pitkom deep houseu u Fine, a u utisak kvari ničim izazvan i ničemu koristan duet sa Enriqueom Iglesijasom, te Million Milles kao neuverljivi eho moćne i čuvene Spinning Around, kao i Sijina Sexercise, koja se možda može posmatrati i kao primer u delo ne baš najspretnije sprovedene ironije.

A novi studijski album ima i Pharrell Williams. Njegov GIRL ostavlja u manjoj meri bleđi utisak nego najnoviji pokušaj Kylie Minogue, i istovremeno pokazuje da čak i Pharrellu Williamsu, sad već iskusnom znalcu i višestruko potvrđenom talentu, album kao forma predstavlja težak i ograničavajući zadatak. Podosta je zgodnih nota i sočnih bitova na ovom izdanju, produkcija je, gle čuda, vrhunska i lišena svih viškova i preterivanja, ali GIRL naprosto posrće na planu samih pesama. Tako ubedljivijo najuzbudljiviji i najvaljaniji trenutak čitavog ovog izdanja ostaje već dobro poznati, sigurni budući klasik Happy, u kojoj Pharrell, doduše, zalazi na teritoriju Raphaela Saadiqa. Veći deo albuma otpada na sasvim prihvatljive , ali ipak rutinirane pharrellovske zahvate na temu mekšeg funka i neo-soula (Hunter, Marilyn Monroe, Brand New…), a možda jedino pravo iznenađenje ovde predstavlja duhovita Lion Queen, ukrašena sa znalački umetnutim primesama afro-zvuka.

Za razumevanje suštine novog albuma skupine nazvane Foster the People, pak, možda je najmudrije odmah preći na treću numeru na ovom novom im albumu. Pomenuta Coming of Age dovoljna je da pojasni tačku sa koje nam se trenutno obraćaju Foster the People  – naime, premda je teško iole promišljenijim i utemeljenijim argumentima ovaj album odbraniti od optužbi za derivativnost (zapravo, autoderivativnost), gotovo je nemoguće ne primetiti zrelost kojom pleni Supermodel. Taj utisak se nameće već od uvodnik Are You What You Want to Be i Ask Yourself i zadržava do kraja albuma, koji tu i tamo iznedri i koje iznenađenje, poput blago saharinske amerikane Goats in Trees i psihodelično novotalasovskog ogleda u Tabloid Super Junkie. U krajnjem zbiru, Foster the People ne dospevaju do visova na kojima su zaseli, recimo, Vampire Weekend, ali ni ne razočaravaju, jer i ovog puta nude skladnu i zavodljivu zbirku naglašeno pitkog i druželjubivog  indie-popa.

Leisure System Leisure System – najbolja party ekipa iz Berlina stiže na festival MAD in Belgrade Maja Cvetković Maja Cvetković (E-Play): Srpski rokenrol je na margini Svi na pod Preslušajte novi album benda Svi na pod “Mladost” Deca loših muzičara Vodimo vas na koncert Dece loših muzičara ·