Đogani Fantastiko
U VAZDUHU · pop trash

Samo su večito neinformisani i navodno krajnje nezaintersovani, navodno bili iznenađeni pojavom Đoleta Đoganija (alfe i omege nepokolebljive formacije Giogannyja Fantastico) u kampanji za pravilnu upotrebu srpskog jezika i gramatike, pod pokrovitelstvom i u izvođenju Biblioteke grada Beograda i Ministarstva kulture.

Baš kao što je, na primer, Ružica Veljković, učersnica Parova, Maldiva, pa ponovo Parova, zapravo pankerica za ovo naše sada, tako je i gospodin Đole Đogani, taj davnih dana priznati i krunisani kraj autoironije, autentični pesnik svoga doba, sa zgodnim rimama za dosta životnih situacija i širih društvenih fenomena, a na šta će ovaj tekst u deset pokaznih primera podsetiti.

Iako se za tekst te pesme nije postarao sam vođa klana Gioganny, krenućemo od prvog pravog im hita, Idemo na Mars, u kome Đogani (a sve usred vrtloga ratobornih devedestih) osim na hedonizam ukazuje i  na značaj tolerancije i borbe za društvenu jednakost, pa bila ona i intergalaktičkog tipa; tako u ovoj nezaboravnoj numeri stoji: „Evo nas na Marsu, žene su im iste, nijanse ih dele a u glavi nisu čiste, zelene su boje mršave i krupne, malo gore,  malo dole, odma’ srce pukne…“.  S druge strane, u takođe klasičnoj Skači Đogani podseća na važnost čina, poštovanje ranga i krštenice: „Svakom pravo poštujem do krvi, ali ipak mora da se zna ko je bio prvi…

A u duetskoj Nema više cile-mile (uz gostovanje slično neuništivog Mileta Kitića), Đogani kontrastira pretpostavljeni muški i ženski princip, odnosno, potrebu za uzimanjem švalerskog uzorka kad i gde god se za to ukaže prilika i veru u delotvornost i pravičnost pravosudnog sistema („..e, baš bi bila šteta da posle ovog dueta ne probam sve žene sveta… Stiću cu te makar preko suda, baš me briga, neka misle da sam luda, sve je ovo deo moga plana, tananananana…“); a kad brodovi uplove u bračne  i poželjno što mirnije luke i stignu vesti o nasledniku, otvara se polje za malo samoljublja i autoreferentnosti, kao, recimo, u stihovima: „…ali ipak mi se svidela ideja,ma sigurno će biti na ćaleta dileja…Tata, treba da častis, posao može ma i mora da čeka, kad mali Đole poraste, ljubi ga majka, biće kralj diskoteka!

I svadba u svoj svojoj simboličkoj važnosti u može da bude  pokrivena Giogannyjevim rimama, doduše, u ovom konkretnom slučaju, u slučaju pesme Gljiva ludara, donekle i dadaističkog profila („Keva do keve, a kuma do kuma, našem mladozenji, hop, puče guma.  Ruma, guma, plastika, naučna fantastika, mentalna gimnastika, pobeže mi svastika, uh, dance!“; u vezama i braku počesto se javi i nasilje, a svest o važnosti borbe protiv nasilja Đogani je pokazao narednim stihovima: „Na silu, ništa mi ne možeš na silu, neću da ostanem na silu, mada je to u tvome stilu – da pretiš, da se svetiš…

Srpsko selo odumire, ovdašnja sela i varoši i dalje se prazne, prestonica poodavno već puca po šavovima… A slično zagrebačkim Vješticama početkom devedesetih, Gioganny poziva na rezonski pokret u rikverc – na selo, u pesmi nazvanoj upravo Selo: „Mesto da se mučim sad u gradu, prostirem ciradu, tu na travi u debelom hladu,  tražim novu nadu, mesto da se gušim sad u gradu, idem na livadu, sve na broju je u mome stadu…“; a prenaglašavanja urbanog identiteta , baš kao i osvešćenosti po jezičko-lingvističkom pitanju, te prihvatanju engleskog kao krovnog jezika sveta, u obilju ima u skočnoj Igraj, Igraj, u kojoj stoji: „Dok čaše zveckaju, čuje se dobar sound, momci nas snimaju, plovimo u underground… Zato igraj, igraj celu noć,  slušaj groove, daj mi move,  nisam fool, budi cool…“.

Ima u opusu Đoganija i implicitnog društveno-političkog angažmana, preciznije, tihog poziva na promenu ima i u hitu Prekinimo ovaj film (uostalom, setimo se da je bivši predsednik upravo izabrao filmsku stilsku figuru („Vidimo se u nekom drugom filmu!“) za oproštaj od vlasti): „Prekinimo ovaj film, da nam kraj ne bi bio tragičan,  prekinimo ovaj film,  većodavno mi nisi magičan,  prekinimo ovaj film,  da nam kraj ne bi bio tragičan, prekinimo ovaj film za kraj…“ A  na početku pominjane i nepogrešivo lekovite samoironije ponajviše je u postmodernoj autohimni Čekaj me kod kolima (u kojoj, doduše, nije zastupljena jedna od najčuvenijih izjava koju (urbane) legende bez konkretnih dokaza pripisuju upravo Đoletu Đoganiju: „Moja Slađa je profi,. Đuska i kad dobije…“).

Dakle, taj instant-klasik krase i ove stihovi: „Hajde, vodiću te sad odavde ja, i čekaću te dole kod kolima,  moram da samo da prvo javim se,  zove me Answer, Answer zove me..

Tegla Tegla.rs: Koristan sajt i nepotrebno znanje Ljubav, a ne rat Predosećanje (građanskog) rata u folku, popu i roku Zorannah Je suis Zorannah! Najgore tetovaže Najružnije tetovaže poznatih ličnosti