Gistro priče - Jutro
U VAZDUHU · kolumna

Neka ptica je graktala celo jutro. Probudila me je. Ionako je bilo vreme da ustanem. Sunce se probijalo kroz sveže olistalu krošnju drveta koje već godinama čuva moju terasu. Platnena teget roletna je bila spuštena do pola. Zraci su padali na jastuk, tik pored njenog lica.

Spavala je dubokim snom, sa rukom ispod obraza. Lak na krajevima noktiju joj je bio oguljen, ali ne od ribanja prozora. Bio je utorak, a prozori se ribaju nedeljom. Ne, lak joj je bio oguljen zato što me je sinoć uspavala češkanjem. Usta su joj bila poluotvorena. Kečevi su joj bili veći od ostalih zuba. A i ostali su bili veliki. Podsetili su me na onu zagonetku iz detinjstva o „belim kokama koje ispod strehe vire“. Moj najlepši zub je bio ružniji od njenog najružnijeg. Majica joj se dizala i spuštala u ritmu disanja. Približio sam se njenim punim usnama. Nežno, da je ne probudim. Hteo sam da osetim onaj jutarnji dah iz njenih usta. Iako na svetu ima i lepših mirisa od tog, malo koji toliko odiše životom. Zatvorio sam oči i pustio da me vazduh iz njenih usta miluje po nosu. Udah, izdah, udah, izdah. Osećao sam se kao na moru, kao da me topli talasi zapljuskuju u plićaku. Onda sam otvorio oči i gledao je. Sunce je došlo do vrha njenog nosa i bilo je samo pitanje vremena kada će je probuditi.

Tom Vejts je rekao da smo najneviniji kada spavamo. Mislim da stari Tom nije imao nju u vidu kada je pisao te stihove. Ona je bila nevina i kada je kriva, a kamoli kada spava. Nije zato što sam subjektivan, to je stvarno tako. Njeno lice je imalo stav, njene oči su sijale i kada su kapci bili preko njih, na njene usne je bilo ljubomorno egzotično voće, a jastuk je živeo za onaj trenutak oko ponoći, kada spušta umornu glavu na njega.

Znala je da joj je sve to dato. I zubi, i oči, i usne. Nije se ponosila time. Nikad nije zloupotrebljavala moć osmeha i savršenost velikih, belih kečeva. Ništa to ona nije birala. Bila je vrlo svesna toga. I zato je bila neodoljiva.

Poput Kralja Čačka u onoj pesmi Nikakav, i ja sam se često pitao otkud baš ja na jastuku, tu, pored njenog. Ali kako je bila pametnija od mene, skontao sam da je glupo da se pitam – ona sigurno bolje zna od mene. Sunce je prekrilo njeno lice. Promeškoljila se i pustila jedno dugo „mmmmm“. Otvorila je oči i videla je da je gledam. U pogledu joj je bila letnja izmaglica onih plaža sa juga Španije. A onda se desio on. Smisao svega. Dobio sam onaj jutarnji osmeh zbog kog se vode ratovi, pišu Uliksi i snimaju Gorki meseci.

„Dobro jutro“, rekla mi je.
I dan je mogao da počne.

Nešto se promenilo (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Nešto se promenilo Dorćolski tiranosaurusi (foto: Pixabay) SCHNELLFICKEHOSE: Dorćolski tiranosaurusi Bez poruke u boci (Slavko Krunić) Pouke iz prošlosti: Bez poruke u boci Emocionalno nedostupan Draga Nadice: Emocionalno nedostupan muškarac · ·