Goran Stankovic i Vladimir Tagic
U VAZDUHU · intervju

Goran Stanković i Vladimir Tagić, autori serije „Jutro će promeniti sve“ govore o tome kako su doživeli veliki uspeh i brojne pohvale, radu na seriji, o tome šta im je bilo posebno važno. Otkrivaju i da li razmišljaju o snimanju nastavka.

Tekst: Jelena Jovanović

Da li ste očekivali ovakav uspeh serije?

Goran: U toku rada nismo imali na umu tu imaginarnu publiku kojoj bi se nešto dopalo, a nešto ne, već smo se uvek vodili time šta bismo mi voleli da vidimo. Zato je verovatno takva i serija, ne podilazi nikome. Nismo iskreno očekivali ovakve reakcije, i veoma smo ponosni.

Vladimir: Iskreno nisam očekivao ovakav uspeh, srećan sam, zadovoljan i zahvalan ljudima koji prate ovu seriju i koji je vole.

Na internetu ima mnogo komentara – i pozitivnih i negativnih. Koliko vam oni znače?

Vladimir: Znače, ali komentare ne treba shvatati preozbiljno, to može da bude otrovno i pogubno za nekog ko pretenduje da i dalje pravi filmove i serije.

Goran: Internet nam je omogućio da samo uz nekoliko klikova možete da pogledate seriju, ali isto tako omogućio je da s istom tom lakoćom svako može javno da iznese svoje mišljenje. Problem nastaje kad ljudi učitavaju i očekuju nešto od serije što ona ne nosi, nešto što ona nije, ali zato oni koji je uzimaju za to što jeste, uz sve svoje mane i vrline, uspevaju potpuno da se poistovete s njom.

Kako je nastala ideja za seriju u kojoj se slika život četvoro tridesetogodišnjaka u Beogradu?

Goran: Nastala je pre svega iz potrebe da se više ne kritikuje odsustvo sadržaja koje bismo mi voleli da gledamo, i uradi nešto konkretno povodom toga.

Vladimir: Krenuli smo od Goranove ideje da želi da se bavi pričom nekog ko je povratnik, ko je otišao odavde kao velika nada, a sada se vraća, i svi njegov povratak doživljavaju kao poraz. 

Koliko elemenata iz vašeg života ima u pričama dva glavna junaka? Kako su nastali glavni ženski likovi?

Vladimir: Prvi impuls je došao od nas lično, ali vrlo brzo su likovi potpuno izgubili obrise Gorana i mene, i postali nezavisni. Sve četvoro junaka su kombinacija raznih ljudi iz našeg okruženja, nikada to nije jedna preslikana osoba.

Goran: Mislim da na kraju nas ima po malo u svakom od likova, u nekima više, nekima manje. Životno iskustvo ti je otprilike jedina riznica iz koje možeš neprestano da uzimaš, i ne brineš za autorska prava. Što se tiče glavnih ženskih likova, mi smo se uvek stavljali u njihove situacije, i razmišljali kako bismo mi u toj konkretnoj situaciji postupili, nismo se pitali šta bi neka devojka uradila, već mi sami, tako su nam uvek bile bliske. Naravno, tu nam je puno pomogla i Maja Pelević, glavna scenaristkinja, koja bi uvek dodavala još neku dimenziju tih junakinja.

U mnogim komentarima se navodi da je serija realna, životna, da autentično oslikava naše vreme, ovdašnji mentalitet, Beograd danas, generacijske probleme, način života…  Kako ste birali teme kojima se serija bavi?

Goran: Nismo imali nikakvu agendu, moramo ovoga ili onoga da se dotaknemo, uvek su se stvari ukazivale spontano, jer su to bile stvari koje se duboko tiču nas, ili nekih bliskih ljudi oko nas.

Vladimir: Po jednom vrlo jednostavnom principu, a to je – šta su naši problemi, sa čim se borimo, s kakvim izazovima se suočavamo nas dvojica, ali i ljudi iz naše okoline. Pokušali smo da u tome što je „privatno“ nađemo neke arhetipove koji prevazilaze ne samo okvire „danas i ovde“, već postaju univerzalni.

Koliko je forma od 25 minuta bila izazovna? Koliko je bilo teško zaokružiti svaku epizodu, dočaravati posebne atmosfere…

Vladimir: To je prosto nešto čega smo bili svesni od samog starta, i samo je bilo važno da se formatu prilagodimo. Brzo smo se navikli na njega, i sebi to zadali kao okvir u kome se krećemo.

Goran: Epizode smo koncipirali tako da otprilike predstavljaju po jedan dan iz života junaka. Sve vreme smo razmišljali kako da prikažemo podtekst neke situacije – kako da to što junaci izgovaraju ne bude jedini način na koji se komunicira određenom emocijom. Otuda je nastala ta atmosfera serije, taj neki prostor gde druga sredstva govore više od bilo kakvih reči. Otuda toliki značaj muzike, tišine i raznih stanja koje su naši glumci uspeli da oslikaju.

Kako je izgledao rad sa glumcima?

Goran: Od samog početka smo hteli da postignemo jedan naturalistički pristup prema svemu, a pre svega glumi. Zato smo imali temeljne probe pre početka snimanja, jer je bilo važno da se svi složimo oko pristupa. Nikola, Jovana, Andrija i Isidora su s nama proveli dosta vremena samo pričajući o likovima i njihovom razvoju kroz seriju. Kad smo s njima ustanovili glumački stil igre, bilo je lakše sve ostale glumce onda uputiti na taj isti pristup.

Vladimir: Temeljna analiza scenarija kroz glumačke-čitajuće probe i vrlo iskreno komentarisanje i analiziranje teksta, gde mislim da su i glumci uticali svojim predlozima kako da se stvari još poboljšaju.

Serija je snimana na 250 lokacija u Beogradu. Šta vam je bilo posebno važno u tom vizuelnom aspektu?

Goran: Vrlo rano u proces priprema smo uključili direktore fotografije Igora Marovića, Aleksandra Karaulića a kasnije i Dušana Grubina. S njima smo temeljno pričali o vizuelnom stilu serije, o paleti boja, pokretu kamere. Kad nam kažu da sve izgleda dokumentaristički, nama je to kompliment jer je 99% stvari u svakom kadru kontrolisano.

Vladimir: Vizuelni koncept se zasnivao na osećaju da smo pored junaka, da kamera deli njihovu sudbinu, da im je blizu, da je njihov saučesnik a ne nemi posmatrač. Odatle smo krenuli. Lokacije smo birali tako da budu najtačnije za priču, nismo želeli da pravimo razglednicu Beograda, već da Beograd prikažemo kroz priču o junacima.

Kako je izgledala saradnja više scenarista i reditelja?

Vladimir: Senzibiliteti se razlikuju, ali su opet dovoljno slični da postoje stvari koje nas povezuju, i zbog kojih smo želeli da radimo zajedno. Kriterijum za raspodelu pisanja bio je takav da smo pokušali da pronađemo kome će koja epizoda najviše odgovarati, i ko će gde moći da pruži svoj maksimum.

Goran: Ta podela, kao i velika većina stvari tokom rada na seriji, desila se spontano. Što se tiče režiranja, nekako se sama nametnula ideja da ja režiram prve epizode u kojima se Filip poput mene vraća iz Amerike i suočava sa svojom novom realnošću. A Ljubin odlazak u rodni grad je bilo najlogičnije da režira Vlada jer on potiče iz manjeg grada, i veoma dobro poznaje taj sentiment. Opet, Milica Tomović je režirala neke od epizoda gde je bio preko potreban jedan ženski senzibilitet. Na kraju se sve to stopilo u jedno, i generalno je teško odvajati bilo čiji rad, jer je uvek cilj bila serija kao celina.

Kako je odabrana muzika za seriju?

Vladimir: Ideje oko pesama koje su lajtomotiv neke epizode nastajale su još na nivou scenarija. Maja, Goran i ja smo u procesu rada na sinopsisima razmišljali i predlagali muziku, nekad su to činili scenaristi dok su pisali epizode, a neke odluke je donosila Janja Lončar, naša kompozitorka.

Goran: Nekad je parametar bila muzika, i na koji način dopunjuje osećanje junaka ili scene, a nekada reči koje komuniciraju onim što je ostalo neizrečeno.

Da li je kraj serije otvoren, zapitan, optimistički ili neočekivan?

Da li razmišljate o nastavku serije?

Vladimir: Nadam se da je kraj u duhu čitave serije, ambivalentan i kompleksan. O nastavku za sada ne razmišljamo.

Goran: Kraj je što se nas tiče potpuno u duhu cele serije, malo ironičan, malo emotivan, tužan a opet s dozom optimizma za dalje. Ne razmišljamo trenutno o nastavku serije, razmišljamo o nastavku života.

Šta je sledeće što biste želeli da radite?

Goran: Već duže vreme radim na scenariju za svoj dugometražni film s Ognjenom Sviličićem, sada ću najzad moći da mu se posvetim.

Vladimir: Zajedno s Milanom Markovićem Matisom pišem scenario za dugometražni film Yugo Florida. Nadam se da ću uspeti naredne godine da nađem novac za ovaj film. Pored toga radim na TV seriji Gordana Kičića Kako se tata potukao s Deda Mrazom, koja će se snimati sledeće godine.

DSC_6546 Iva Kolega: Mračni svet koji nas okružuje dodatne fotke KM 007 Maja Bosnić i Asja Radonjić: Kreativno mentorstvo na delu Christos Papadopouloby Christos Papadopoulos: Ako niste dovoljno jaki nestaćete Iva Brdar Iva Brdar: Nadam se promenama. Uvek. · ·