Igor Marojević
U VAZDUHU · intervju

Odavno jedna zbirka pripovedaka nije privukla toliko pažnje kao što je pošlo za rukom Beograđankama Igora Marojevića. U razgovoru za City Magazine, pisac otkriva sve detalje u vezi sa svojim novim delom.

U poslednje vreme, romani su gotovo u potpunosti potisnuli zbirke priča… Šta vas, kao pisca, privlači kratkoj formi?

Najpre ekonomičnost, jer pripovest doživljavam i kao roman u malom. Zatim, iako sam i sam romanopisac, ne sviđa mi se romanocentričnost koju pominjete, a koja je poslednjih decenija prisutna u našoj i mnogim drugim književnostima. Žanr kratke priče se mora sačuvati. Drago mi je što je, nakon uspeha Pantićeve Ako je to ljubav, izvorno objavljene 2004, baš moja knjiga prva koja komercijalnošću makar i trenutno popravlja položaj ovog žanra kod nas.

Da li ste od početka imali ideju za zbirku priča o Beograđankama ili se ona naknadno rodila, kada su već neke od priča bile napisane?

Za Mediterane sam, preselivši se 2001. Godine u Barselonu, došao do koncepta da pišem samo priče koje se odvijaju na Sredozemlju i da ih posle, načinivši selekciju, zajedno ukoričim. Tako će biti i sa Beograđankama, samo primenjeno na novu temu, otkako sam se vratio 2006. Inače mi se ideja da napišem celu knjigu iz ženskog ugla nametnula još krajem osamdesetih, kada sam pročitao knjigu priča O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi Rejmonda Karvera. Tri priče bile su napisane iz ženske tačke gledišta. Pošto su veoma specifične, bilo mi je žao što čitava Karverova knjiga nije ispripovedana ženskim glasom pa sam pomislio kako ću, budem li pisao, jednog dana stvoriti takvu knjigu. Da bismo dobili Beograđanke bilo je potrebno da počnem da pišem, a onda i da to počnem da činim na odgovarajućem nivou.

Svih osam priča u središtu imaju ženski lik i sve priče su date iz vizure glavne junakinje, u prvom licu. Koliko je bilo teško/izazovno proniknuti u ženski način razmišljanja?

Moralo je biti teško, ali mislim da pisanje proze ne sme da bude lagan posao. S druge strane, uvek opisujem temu koju poznajem, gledajući da zadržim neophodan deo distance prema njoj. U slučaju tematizovanja Beograđanki, deo distance postignut je mojim pokušajem da pišem iz ženskog ugla. Napravio sam izvesnu stilsku razmeđu sopstvenog i nekih specifičnih ženskih stilova, koji su bili diktirani prirodom, obrazovanjem i pozivom junakinja. Ima tu elektroinženjerki, učenica osnovne škole, dizajnerki, producentkinja, žena koje su zamenile oflajn život ful-onlajnom, galeristkinja, profesorki, spisateljki i blogerki… Po prođi knjige, rekao bih da ta stilska razmeđa ipak deluje prirodno.

Ne mogu da odolim a da ne pitam… Da li su junakinje vaših priča zasnovane na osobama koje poznajete? Koliko tu ima mašte pisca, a koliko zbilje?

Ima i jednog i drugog.Verovatno pola glavnih junakinja svoje knjige lično poznajem, s tim što im zbog potreba priče dodao po neku osobinu ili događaj koje u stvarnom životu nisu imale. Osećam kao da sam sreo takve žene i, nakon upoznavanja s njima i rada na njima, uobličio junakinje koje istovremeno prilično podsećaju na svoj model iz stvarnosti i koje su postale dovoljno različite od njih, da mogu da nastave svoj život nezavisno i od njih i od mene, koji ih je tako uobličio. Književnost ne sme da doslovno prepisuje život, kao lošu literaturu. Takođe sam i promenio imena tim junakinjama, i ne samo njima, ali sam to više učinio da im ne pravim probleme.

Pisac ste i urednik. Kako sagledavate aktuelnu srpsku književnu scenu i svoje mesto na njoj?

Kao pretežno zaostalu, bez mnogo dodira sa duhom vremena, zaključanu u devetnaestovekovne lokalne i zastarele dvadesetovekovne šifre i mikrošifre, kao korumpiranu i, pretežno, nemoćnu. Sve što sam rekao važi ipak više za srpsku književnu kritiku nego za samu srpsku književnost. Što se tiče mog mesta, ono je posledica nekoliko faktora. Pišem pitko ali mračno, i za drugačije žene, i za cinike, i za ljubitelje nove tehnologije i nove poetike; kritikujem, imam publiku koja nije baš malobrojna ali i brojne kritičke osvrte na svoje knjige. Čini mi se da sve to skupa čini prilično apartnu poziciju na srpskoj književnoj sceni.

Mirjana Đurđević Mirjana Đurđević: Harijeta, detektivka koja će vas zasmejati Ivan Ikić Ivan Ikić: Kojem društvu odgovaraju mladi koji misle svojom glavom? Radovan Vujović Radovan Vujović: Hrabrost i istrajnost kao suština Olle Bergman Ole Bergman: Beograd u mom srcu