photo-1481467804160-3cdf91aa1ac4
U VAZDUHU · urban flash

Impostor sindrom ili sindrom prevaranta imaju ljudi koji su uspešni, sposobni, kompetentni, ali koji nisu spremni da veruju u vlastite sposobnosti i da prihvate činjenicu da su zasluženo nešto postigli. Smatraju da je njihov uspeh posledica slučajnosti, sreće, sticaja okolnosti ili da su druge ljude ubedili da su sposobni i pametni, iako misle da nisu. Strahuju da će biti otkriveni kao prevaranti i misle da je samo pitanje trenutka kada će ljudi oko njih shvatiti da su im pripisali zasluge koje im ne pripadaju. Posmatrano sa strane i objektivno, takvi ljudi imaju visoko akademsko postignuće i dobre rezultate u visoko postavljenim ciljevima. Međutim, subjektivno smatraju da njihov uspeh nije ništa posebno ili da nisu toliko zaslužni i sposobni.

Piše: Nataša Šikić

Ovaj fenomen, ili specifično psihološko iskustvo, uočen je još 1978. od kada postoji i termin impostor syndrome, koji je nastao nakon jednog istraživanja koje su uradile Paulina Rouz Klens i Suzan Ajmes (University of Georgia) na uzorku od 150 visokoobrazovanih žena. Zanimljivo je da se u početku verovalo da samo žene imaju ovaj sindrom i naučnice su to pripisivale unapred zadatim rodnim ulogama. Međutim, kasnija istraživanja, koje je radila i Paulina Rouz Klens, ali i drugi istraživači, pokazala su da je podjednako zastupljen i kod muškaraca i kod žena.

Paulina je kasnije osmislila test na osnovu koga dosta pouzdano može da se otkrije ovaj sindrom. Sindrom prevaranta ne spada u mentalne poremećaje, ali mogu da ga prate depresija, anksioznost, strah od neuspeha i nezadovoljstvo životom. Kasnija istraživanja su pokazala da preko 70 odsto ljudi u nekom periodu života može da pomisli da su varalice i da im je uspeh nezasluženo pripao, da negde ne pripadaju i da su nezasluženo došli do nekog posla ili pozicije u kompaniji, ali je problematično kod onih osoba koje se stalno tako osećaju jer je kod njih ovakav način samovrednovanja i mišljenja najčešće sputavajući i onemogućava ih da ostvare maksimum svojih potencijala. Odri Ervin kaže da se danas smatra da od ovog sindroma pati svako ko nije sposoban da prisvoji zasluge za neko postignuće u akademskoj karijeri ili u poslu koji obavlja, tačnije svako ko nije u stanju da svoj uspeh prihvati kao opravdanu potvrdu vlastitih vrednosti i kompetentnosti.

Ne zna se tačno koji uzroci dovode do pojave ovog sindroma, ali svakako utiče struktura ličnosti, posebno anksioznost i neuroticizam, kao i određeni vaspitni stilovi roditelja. U radu sa ljudima koji pate od ovog sindroma neretko se uočava da su kao deca imali visoke ocene koje nikada nisu bile dovoljno dobre za njihove roditelje, ili da su imali braću i sestre koji su u nečemu bili neuporedivo bolji. Zanimljivo je da poslednjih godina sve više poznatih i uspešnih ljudi javno govori o svom ličnom iskustvu, kao na primer Mišel Obama, koja je svoja iskustva u vezi sa ovim sindromom podelila sa mladim devojkama kako bi ih osnažila na putu ka postizanju akademskog uspeha.

Valeri Jang, koja se takođe bavila sindromom prevaranta, spada u bolje poznavaoce ovog fenomena i autorka je knjige The Secret Thoughts of Successful Women. Ona smatra da postoje neki zajednički obrasci koje je lako prepoznati i da osobe koje pate od ovog sindroma mogu da koriguju svoje ponašanje na osnovu prepoznatih pogrešnih ubeđenja. Ona smatra da postoji nekih pet podgrupa ovog sindroma ili dominantnih obrazaca ponašanja. U većini slučajeva su to perfekcionisti koji postavljaju visoke ciljeve i visoke kriterijume a onda, ukoliko ih stoprocentno ne zadovolje, nastupa nezadovoljstvo sobom. Mala greška će izazvati njihovo nepoverenje u vlastitu kompetentnost. Zatim su tu stručnjaci koji moraju sve odlično da znaju i stalno idu na nove edukacije kako bi usavršili svoja znanja i veštine. Nikada neće konkurisati na neko novo radno mesto ukoliko stoprocentno ne ispunjavaju baš sve uslove iz konkursa.

Solisti ili individualci neće nikada zatražiti pomoć od nekog kolege ili pretpostavljenog iz straha da se to ne tretira kao nedostatak njihovog znanja i veština. Osim što sebi stvaraju nepotreban psihološki pritisak, takvo ponašanje može da bude neproduktivno u timskom radu. Prirodni genije je obično inteligentna i sposobna osoba, ali u situacijama kada mora da uloži dodatni napor kako bi savladao neku veštinu, odmah će pomisliti da je to dokaz vlastite bezvrednosti i odmah mu mozak šalje unutrašnje glasove da je prevarant. S druge strane, ili kao peta podgrupa, nalaze se oni ljudi koji će previše raditi kako bi sebi dokazali da nisu varalice i koji se potajno pribojavaju da je prethodni uspeh produkt sreće, a da im se sreća neće ponovo osmehnuti bez dodatnog napora. Obično preteruju u tom naporu i previše se iscrpljuju. Ovi superljudi smatraju da moraju da budu uspešni u svim sferama života kako ne bi bili prevaranti.

Stručnjaci koji su se bavili ovim sindromom smatraju da je normalno da svi ljudi ponekad sumnjaju u svoje sposobnosti i da na trenutak pomisle da im je uspeh nezasluženo pripao. Problem je kada ovakve sumnje zavladaju u nečijem životu i ako je to dominantni obrazac ponašanja i mišljenja.

collage 5 lekcija Martina Lutera Kinga za rešavanje problema 8f57429a-3426-4b64-83b1-5c1927bc1ef5-stocksy_txpde8ba582cud200_medium_830190 Ova 4 horoskopska znaka najviše mrze Dan zaljubljenih englishmanrisk Istorija ratova prikazana kroz zabavnu raspravu igrača Rizika page-cover Postali su tate, ali se i dalje ponašaju kao deca · · ·