nina_bunjevac_03.jpg
KULTURA · art

Nina Bunjevac je strip-autorka i ilustratorka, Kanađanka, poreklom iz Srbije, koja radi i živi u Torontu. Nakon završenog početnog obrazovanja u Umetničkoj školi Đorđe Krstić u Nišu, 1990. godine odlazi u Toronto, gde završava studije na Ontario univerzitetu za umetnost i dizajn (OCAD), na Odeljenju za crtež i slikarstvo. Posle perioda bavljenja slikarstvom i skulpturom, posvećuje se sekvencijalnoj umetnosti objavljujući stripove u mnogobrojnim internacionalnim magazinima. Na poziv kustoskinja ovogodišnjeg Oktobarskog salona, učestvuje na ovoj velikoj međunarodnoj izložbi

Intervju

Nina Bunjevac

Strip kao knjiga
Tekst: Anica Tucakov

Nina Bunjevac je strip-autorka i ilustratorka, Kanađanka, poreklom iz Srbije, koja radi i živi u Torontu. Nakon završenog početnog obrazovanja u Umetničkoj školi Đorđe Krstić u Nišu, 1990. godine odlazi u Toronto, gde završava studije na Ontario univerzitetu za umetnost i dizajn (OCAD), na Odeljenju za crtež i slikarstvo. Posle perioda bavljenja slikarstvom i skulpturom, posvećuje se sekvencijalnoj umetnosti objavljujući stripove u mnogobrojnim internacionalnim magazinima. Na poziv kustoskinja ovogodišnjeg Oktobarskog salona, učestvuje na ovoj velikoj međunarodnoj izložbi

Intervju: Nina Bunjevacimg-nina_bunjevac_03.jpg

Kako razgovaramo povodom vašeg učešća na Oktobarskom salonu, možete li reći o kom radu je reč i kako je došlo do te saradnje?

Izložiću pet uvećanih printova originalnih radova, koji predstavljaju deo grafičke novele „Fatherland”. Ova grafička novela, koja će izaći u leto 2014. za Cape Graphic/Random House, zasnovana je na mojoj porodičnoj istoriji i mom ranom detinstvu. Kako je tema izložbe Oktobarskog salona „Niko ne pripada tu više nego ti”, odabrala sam radove koji otvaraju četiri poglavlja, na kojima se vide različiti gradovi u kojima sam živela: Welland, Zemun, Niš i Toronto, uključujući i rad koji se nalazi na koricama knjige. Za kustoskinje ovogodišnjeg Oktobarskog salona RedMin(e)d prošle godine sam ispunila upitnik za projekat „Žive arhive” – ove godine su me prijatno iznenadile pozivom da učestvujem na Salonu. Osećam se počastvovanom. 

U Srbiji je strip-stvaralaštvo većinom getoizovano i izolovano, u smislu zatvorenosti u neke okvire, koji ne komuniciraju šire s društvenim i umetničkim kontekstom, te samim tim, izuzev nekoliko autora, zapravo ne demonstriraju potencijal pripadanja generalnom toku savremene vizuelne produkcije. Kako vi vidite poziciju stripa iz tog ugla?Verujem da medij stripa može da se vidi kao hibrid vizuelne umetnosti i literature.

To je, takođe, relativno nova forma, iako se može govoriti i o tome da sekvencijalna umetnost potiče još od Starog Egipta. Svakoj novoj umetničkoj formi potrebno je vreme da se razvije kroz konstantno eksperimentisanje i reinventiranje, te je tako to potrebno i stripu. Ponekad se najveći razvoj medija dešava upravo u izolaciji, u uslovima političkih i ekonomskih trzavica, kao što je to bio slučaj s američkim andergraund stripom tokom rata u Vijetnamu, a i u Srbiji tokom poslednje decenije 20. veka. Pod teškim životnim uslovima likovna forma, u ovom slučaju strip, ne zasniva se na profitabilnosti, već na ličnoj ili društvenoj potrebi za nekom vrstom promene.U Severnoj Americi su stripovi decenijama bili usmereni najviše prema mlađoj publici. Tek od šezdesetih i sedamdesetih godina, s pojavom američkog andergraunda, stripovi su doprli i do starije publike i počeli više ili manje da obrađuju egzistencijalna pitanja. Naredni korak u evoluciji stripa doneo nam je ljude poput Spiegelmana i Burnsa, koji su uzneli medij na mnogo viši nivo. Na primer, Spiegelmanov „Maus” je prva grafička novela koja je dobitnik nagrade Pulicer. U Kanadi su već neko vreme stripovi prihvaćeni kao originalna literarna forma, mada ne toliko i kao likovna forma. Iako smatram da je samo pitanje vremena, pre nego što galerije počnu da izlažu i stripove. Medij je, svakako, spreman za to, kao i publika. 

Deo snage vaših radova potiče iz veoma hrabrog, beskompromisnog i direktnog suočavanja s realnošću, bilo u vidu iskustava izmeštanja iz jedne u drugu sredinu, otuđenosti, teskobe

…Moji likovi ne uspevaju da sagledaju sveobuhvatnu sliku. Oni su tvrdoglavi, ne ispituju prirodu okolnosti u kojima su se našli, odbijaju da uče. Umesto toga, oni traže brze i lake odgovore, i kao takvi često se vrte u krug. Jedina priča u mojoj zbirci „Hladna kao led”, gde lik razbija taj začarani krug, jeste „Avgust 1976.”.

S druge strane, vaš vizuelni pristup je tako grafički silovit, precizan, pedantan, koji ukazuje na veliki rad i posvećenost. S kakvim načinom prezentacije svojih radova imate iskustva i čime ste najviše zadovoljni?

Iako uživam u prevodima i objavljivanju svog rada u literarnim časopisima i antologijama stripa, najviše volim da ih vidim sakupljene u formi knjige. To mi pruža čudno osećanje zadovoljstva i dostignuća. Izlagala sam radove i u sredini gde živim, odnosno u Kanadi, kao i u inostranstvu. Moja omiljena postavka bila je u CZKD-u, povodom festivala „Novo Doba” 2011. godine. Tada sam prvi put videla svoj rad predstavljen na printovima veoma velikih dimenzija, zahvaljujući Johani Markade i njenom čudesnom kustoskom talentu. Ona je, takođe, bila ljubazna da mi pomogne da pripremim radove za izlaganje na Oktobarskom salonu. 

Najzad, kad govorimo o vašem radu, postoji veliki broj komentara koji to posmatraju i u kontekstu pojave velike autorke stripa, odnosno u smislu sve jače pojave žena kao autorki, konzumenata, ali i karaktera stripa.

Kad je 1914. godine Milunka Savić obavila zavoje oko prsa, da bi sakrila grudi i krenula da se bori među vojnicima, njena pojava bila je viđena kao anomalija. Ipak, bila je među onima koji su osvojili najviše ordena u Prvom svetskom ratu. Drugi svetski rat doneo nam je hiljade žena boraca. Već izvesno vreme imamo doktorke, političarke, naučnice i tako dalje. Niko više ne ispituje validnost profesionalizma žena u odnosu na rodne razlike – to je postala norma u svetskim zemljama. Ipak, kao čovečanstvo imamo ratove, vladajuće klase, medicinu i nauku u jednom ili drugom obliku već tokom hiljada godina. Stripovi u današnjoj formi postoje samo nešto više od jednog veka. Kako publika stripa raste i sazreva, ljudi će prestati da vide žene strip-autorke kao anomaliju. To je samo pitanje vremena. 

Tweet„

Moj fokus na strip proistekao je iz moje ljubavi prema narativnom i moje opsednutosti stripom iz detinjstva. I slikarstvo i skulptura su za mene statični i nezadovoljavajući kao medij, a i oba imaju veoma limitiranu publiku. Snažno verujem da umetnost treba da pripada što širem krugu publike i da komunicira sa što je moguće više ljudi‟.

I još…

Nina Bunjevac svoje radove objavljivala je u mnogim internacionalnim magazinima među kojima su Komikaze (Hrvatska); Black (Italija); GIUDA (Italija); Stripburger (Slovenija); Zone 5300 (Holandija); Stripolis (Srbija); ArtReview (Velika Britanija); Asiatroma/Le Dernier Cri (Francuska); Broken Pencil, Exile, Taddle Creek (Kanada) i Mineshaft (SAD). Prošle godina je objavila prvu kolekciju stripova „Heartless”, koja je objavljena i u Francuskoj, a tokom naredne godine se očekuje objavljivanje i njene druge zbirke stripova „Fatherland”. Godine 2011. primila je nagradu Zlatno pero, na 11. Internacionalnom bijenalu ilustracije u Beogradu, za rad objavljen na koricama izdanja „Ženski strip na Balkanu” u izdanju Fibre iz Hrvatske.


le_figaro Le Figaro: Beograd je Berlin Balkana 936full-james-franco.jpg James Franco objavio roman, ima izložbu u Londonu o-motion-9000.jpg Portreti plesača u pokretu vodjenje_kroz_izlozbu_novi_pogledi_u_kineskoj_savremenoj_umetnosti.jpg Savremena kineska umetnost u Muzeju istorije Jugoslavije