47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480
U VAZDUHU · kolumna

Sve na ovom svetu mogu da zamislim. Mogu da zamislim ljude koji ne vole sunčane i tople dane. Mogu da zamislim i one koji kada ugledaju more ne dožive nikakvo ushićenje i sasvim ravnodušno pomisle kako je ta velika, slana voda jedan krajnje precenjen fenomen. Mogu da zamislim ljude koji preziru praznike i svečanosti, sve te rođendane i Nove godine, a posebno ih iritiraju grljenje bliskih ljudi, gledanje četvrtog dela franšize „Lude godine“ i izjedanje ruske salate. Mogu da zamislim ljude koje mala deca nimalo ne razneže i u njima vide samo plačuće fabrike nesanice i usranih pelena.

Piše: Bojan Marjanović

Mogu da zamislim i ljude koji kada im pokažeš fotografije slatkih pasa i mačaka prevrnu očima i upuste se u verbalni esej o neopravdanosti držanja životinja kao kućnih ljubimaca. Mogu da zamislim ljude kojima je seks uzaludno trošenje vremena i fizičke energije. Mogu da zamislim ljude koji ne vole picu, gulaš, lazanje, ćufte, sarme, punjene paprike, nugat tortu, skušu, pastrmku, krompir salatu, princes krofne, ćevape, pasulj, musaku, uštipke, prženi krompir, kozji sir, burgere, euroblok, kobasice, kinder jaje, tulumbe, baklave, goveđu čorbu i šopsku salatu. Mogu da zamislim ljude koji u velikim i lepim pahuljama prvog decembarskog snega vide samo bljuzgavicu, sivilo i depresiju poznog februara. Sve, ama baš sve na ovom svetu mogu da zamislim, samo ne mogu ljude koji ne vole Momčila Bajagića Bajagu.

Baš o tome sam razmišljao kada sam, pre sedam dana, čekao da se u Areni izgase svetla i počne dugo najavljivani Bajagin beogradski koncert. Ne znači to, naravno, da bi svako na ovom svetu morao intezivno slušati njegove pesme. Potpuno mi je jasno da mnogi ljudi, iz niza različitih razloga, baš nikada ne kucaju njegovo ime u svoje internet pretraživače. Ne znači to, naravno, ni da bi mi koji volimo, a povremeno i obožavamo, njegovu muziku morali baš sve što izbacuje religijski nekritički prihvatati. Uostalom, sumnjam da je i teoretski moguće sa istim žarom voleti 442 do Beograda i Jahače magle i, šta znam, pesme kao što su Da li da odem ili ne ili Padaj kišo, keve ti. Međutim, uprkos svim tim odmacima i nijansama, stvar se svede na to da ja, nekih par minuta iza devet sati u subotu 1. decembra, ipak nisam mogao da zamislim ljude koji ne vole Momčila Bajagića Bajagu.

Objašnjenje tog čuđenja se može svesti i na gotovo aksiomsku tvrdnju da sam, naprosto, idiot koji se čudi glupim stvarima. Ipak, ako odlučimo da potražimo bar još jedan malo komplikovaniji odgovor od ovog zdravorazumskog koji se sam nameće, od pomoći nam može biti stari teoretičar Kit Ričards koji na jednom mestu tvrdi da rokenrol ako nije zabavan, onda nije ništa. Naravno, kao i sve ovakve tvrdnje, one simplifikuju stvari i namerno ih ucrnobeljuju da neko, slučajno, ne bi promašio poentu, ali, zaista, ima nešto u toj Kitovoj rečenici. Razume se, dobro je i zgodno kad rokenrol u sebi sadrži i snažnu poeziju i intrigantan performans i potentan politički angažman i dirljivu emotivnost, a najbolje sva ta četiri i još stotine elemenata pride. Ali – pored svih tih potencijalnih rokenrol sastojaka – nepatvorena, obična zabava koja mišiće lica tera na osmeh i mišiće guzice u pokret supstancijalna je stvar u njegovom definisanju. Supstancijalna stvar u definisanju zvuka koji nas pomera sa 220 u voltima.

Bajaga je, možda više od svih drugih predstavnika klasičnog jugoslovenskog rokenrola, to jako dobro shvatio i, bez ikakve kočnice, još odavno zakoračio u taj prostor neodoljivo samodovoljne zabave. Naprosto, od Pozitivne geografije pa na ovamo, njegove pesme su toliko oslobođene od stega i okova bilo koje vrste – žanrovskih, subkulturnih, političkih, pa povremeno i elementarno značenjskih – da ne možete da ostanete imuni na njihov šarm. U svetu koji se guši od nepodnošljivih kreativnih napora preozbiljnih mudraca, agresivnih propovednika i negaziranih hedonista, Bajaga već decenijama snima blesavo jednostavne trominutne pesme koje, često, zvuče kao da su došle iz druge dimenzije. Kao da su nastale od nekog veselog svemirskog nemira i sad kao metak jure da se uselile u našu svakodnevicu tek da nam – makar na dva i po sata koncerta – povežu glavu, srce i telo u jedan razdragan i raspevan oblik života koji nemamo tako često priliku da vidimo kada se u ogledalo pogledamo.

Mali slonovi sa malim đonovima, svemirska policija sa srebrnim magnumom i metkom, klasika koju voli onaj ko je razume, avion u kome pevaju iz dosade kapetan i članovi posade, kao i jedna gajba sigurna sa dvadeset i četiri alarma (u njoj), stanovnici su pesama koje su kao malo koje druge, naprosto, postale stranice nekog kolektivnog, a opet duboko intimnog dnevnika. Dnevnika koji smo vodili i zajedno ga, iz dana u dan, ispisivali svi mi koji smo se uz te pesme ljubili po nekim ekskurzijama, skakali po nekim dnevnim boravcima, plesali po nekim zadimljenim kafanama, smejali na nekim zadnjim sedišitima automobila i grlili pod nekim tankim jorganima. Bajagine pesme, pa čak i one retke koje su teške i opore, zapravo su neka vrsta našeg zajedničkog sigurnog prostora, a te blesave i dovitljive jebote-lepote-vid-spid-konfrontacija-situacija rime su šifre kojima se sporazumevamo kada tražimo put ka tom skrovištu.

Naravno, nisu sve njegove pesme samo vesele, energetske pop bombe. Recimo, pre mesec i kusur dana je trideseti rođendan proslavio klasični album Prodavnica tajni – u smislu popularnosti i hitičnosti, bez sumnje, njegova najveća ploča – na kojoj je Bajaga uspeo da napiše neke istinski velike pesme koje se, u pojedinim tačkama, graniče sa najboljom narodnom muzikom. Kada masa od dvadeset hiljada ljudi u sportskoj dvorani ili troje pijanih prijatelja u nekom potpuno slučajno izabranom kafiću, zapevaju nije votka rakija, hajde, čežnjo i nemiru ili sijaju zvezde kao oči konobarice, jasno vam je da su u pitanju pesme koje su se duboko uvukle u kolektivno nesvesno. Da su one, zapravo, prestale biti i pesme u punom značenju te reči, već su postale alatke koje, u nedostatku drugih mogućnosti, koristimo da izrazimo vlastite emocije. Kao što sam, recimo, potpuno siguran da ona nedavna noć u kojoj sam sam više od stotinu puta – ovo nije hiperbola, već gola statistika - čuo pesmu u kojoj Bajaga peva da od kad tebe volim, pamet ne sluša, ma kako bila intimna, nije bila samo moja noć. U istom tom trenutku, negde u Zagrebu ili Nišu, Nikšiću ili Banjaluci, Skoplju ili Torontu, neko je, siguran sam, proživljavao istu takvu noć. I neplanirano smo tada osnovali pobratimstvo lica koje svemir tera da čuje nemir.

Kao što smo to radili i prošlog vikenda u krcatoj Areni. Mogao bi se, naravno, izneti čitav niz faktografskih podataka o tom koncertu. Moglo bi se pričati o broju prodatih karata. O redosledu pesama. O tome kako nam se poneka nova stvar dopada, a poneka i ne baš. O tome kako je, sigurno, bilo još ljudi poput mene koji bi na bisu mnogo radije čuli Strah od vozova umesto Mojih drugova. Moglo bi se svašta ispričati hladnim novinarskim ili preciznim kritičarskim jezikom. Jedini je problem što bi i jedno i drugo bilo besmisleno raditi. Na taj koncert, jebiga, nismo otišli zbog toga. Otišli smo tamo da – zagrljeni tom muzikom koja se već odavno iz našeg razuma preselila u naše fizičke i metafizičke delove – naprosto, bar dva i po sata budemo zajedno. Sigurni i zaštićeni od svega što bi nas moglo povrediti.

I, naravno, da se onda upravo zbog toga čudimo kako je uopšte moguće da neko ne voli Momčila Bajagića Bajagu.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Šuplji na sve strane Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom 100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh · · · ·