Kurt Cobain (MTV Unplugged, 1993. Frank Micelotta, Getty Images)
U VAZDUHU · kolumna

Kurta Kobejna sam prvi put video u Sutomoru, dve godine nakon što se ubio.

Bio sam sa svojima na moru. Jedne večeri – tačno tamo na početku onoga što u nedostatku boljeg imena možemo pomalo pretenciozno zvati pešačkom zonom – prošli smo kraj nekakve prodavnice drangulija za turiste na čijim vratima je bio izložen deo svaštarskog asortimana.

Piše: Bojan Marjanović

Ispred tog šarenila, stajala je crna majica na kojoj je pisalo Nirvana, a ispod natpisa bila je velika Kurtova fotografija sa akustičnom gitarom u rukama i maslinasto zelenim džemperom preko leđa. Fotografija koja je u prošlu nedelju, dok je iznad Beograda provejavao prvi sneg, slavila svoj dvadeset i peti rođendan. No, tog davnog sutomorskog leta nisam znao da je Nirvana 18. novembra 1993. godine odsvirala svoj mitski MTV Unplugged koncert. Bio sam dete koje je tek postajalo svesno širokog sveta pop kulture, pa sam u neku mentalnu fasciklu uredno složio i tu, danas istorijsku, fotografiju i to, danas herojsko, ime. Međutim, na prvi dečiji pogled, bledunjavi tip sa majice mi se nije učinio naročito zanimljivim. Pretpostavljao sam, krajnje naivno, da je taj Kurt tek proizvođač neke mekušne i bezlične, njanjave i dosadne muzike. Ne treba mi zameriti zbog toga. Tada mi je, ionako, prva asocijacija na pevajuće tipove sa akustičnim gitarama bio nesretni Neša Galija koji svoju dragu ispituje da li je nervira kad joj iz svemira pošalje leptira.

U godinama koje su usledile, takve crne majice sa imenima i fotkama bendova postale su simbolički jako važne. Naprosto, bile su jedan od prvih materijalnih dokaza odrastanja.

Bojažljivo, ispod oka, gledali smo stariju decu – te fantastično odrasle i neverovatno daleke šestake, sedmake i, naročito, osmake! – kako po školskim hodnicima nose te majice i pitali se da li ćemo ikada saznati šta stoji iza horor crteža uokvirenog sasvim nerazumljivim Sabbath Bloody Sabbath natpisom koga smo, između trećeg i četvrtog časa, krajičkom oka uhvatili na nečijim prolazećim grudima.

A onda je, brže nego što se moglo zamisliti, došlo vreme i za naše prve majice. Nisu nam ih kupovali roditelji, kao što je to bio slučaj sa dotadašnjom dečijom odećom. Istina, oni su nam, uglavnom, davali novac za njih, ali autentično naša je bila predpubertetska želja da celom svetu odećom poručimo kako slušamo Metallicu ili 2paca, kako imamo jasno iskristalisan ukus, kako znamo šta je dobro, a šta ne, šta je prava muzika, a šta smeće, te kako, zbog svega gore navedenog, sa mladim uživaocima pop kulture kao što smo mi, naprosto, nema zajebavanja. Čak i onda kada neki od nas sami sebe zajebu – poput mene u petom razredu – tako što ne znaju baš najsjajnije engleski jezik, pa kupe majicu benda Exploited, misleći da je to neka generička pank majica, da je taj natpis tek metafora za pank i da, zapravo, znači „eksplozija“, a da su vrišteći frontmen Voti i njegova čirokana tek dobra skica kako bi pravi panker trebalo da izgleda. Ponosno sam paradirao školom noseći majicu benda za koji nisam znao ni da postoji. Teški pank, kad čovek bolje razmisli.
Ipak, vrlo sam dobro znao ko je Kurt i ko je Nirvana kada sam na starom gradskom buvljaku kupio crnu majicu sa njegovom fotkom – majicu koja mi je bila toliko prevelika da i danas, petnaestak godina kasnije, kod kuće često nosim njene blede i polupocepane ostatke. U periodu kada si manje ili više osuđen na druženje sa klincima iz odeljenja ili kraja – ma kako da jedni drugima, suštinski, odgovarate ili ne – te crne umrlice kratkih rukava na kojima je pisalo Kurt Cobain (1967-1994) postaju neka vrsta šifre za prepoznavanje novih ljudi. Šifre na osnovu koje smo bojažljivo počinjali da se grupišemo vođeni interesovanjima, a ne samo pukim geografsko/obrazovnim slučajem.

A svima nama koji smo temelje tih popkulturnih interesovanja postavaljali na prelasku iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek, Kurt Kobejn je bio prvi rokenrol svetac koga smo sami otkrili. Kurt je, zapravo, za nas bio dvostruko važan i svet. Sa jedne strane, bio je premlad da bi bio lice sa ploča naših roditelja te je pripadao isključivo nama i, ubeđeni smo bili, govorio je samo o našim životima. Opet, sa druge strane, mi smo bili za mrvicu premladi da bismo njegove ploče slušali u vremenu kad su zaista izlazile. Umesto toga, bili smo među prvim generacijama koje su ga upoznavale kroz mit o njemu.

Mit koji se pleo svakog dana u svakoj sobi u kojoj je neki tinejdžer ili tinejdžerka na akustičnoj gitari drljao onaj čuveni F-B-G#-C# intro za Smells Like Teen Spirit. Pleo se taj mit i kroz sve te naše realizovane i nerealizovane Nirvana tribute bandove, kroz duge i iscrpne rasprave da li je bolja akustična ili new wave verzija pesme Polly, kao i kroz besomučno čitanje, kruženje i prepričavanje Kurtove biografije Teže od neba. Pleo se taj mit i kroz to što su se devojčice mahom zaljubljivale u njega – sećam se nekih u kojima je budio majčinski instinkt, pa su komentarisali kako sirotan „nije jeo ništa osim pomfrita“, a sećam se i onih koje su tek počinjale da se šminkaju tako što su nanosile tone crnila oko očiju, baš kao što je to Kortni Lav ponekad umela. Pleo se taj mit i kroz dečačku ljubomoru koju smo osećali prema Kurtu, pa smo bahato tvrdili kako je „svaki tip iz gimnazije koji makar malo zna da svira bolji gitarista od njega“, besomučno ga ismejavajući zati što gotovo ni u jednoj pesmi nije složio neki pošten solo. Pleo se mit o Kurtu i kroz to što je on bio reper za upoređivanje, pa onda jedni više vole Alice in Chains zato što Džeri Kantrel bolje svira gitaru, drugi više vole Soundgarden zato što Kris Kornel bolje peva, a treći – u koje priznajem da, do dana današnjeg, i sam spadam – više vole Pearl Jam zato što Edi Veder piše bolje pesme i politički je angažovaniji. Pleo se taj mit i kroz to što smo mu se, uprkos svim sranjima koje smo izgovarali o njemu, beskrajno divili.

Godine su prolazile, odrastali smo i menjali se, puštali, pa kratili kose, mršavili, pa se gojili, završavali škole, jedne, pa druge, pravili i gasili bendove, treće, pa četvrte, upisivali i napuštali fakultete, pete, pa šeste, nalazili i gubili poslove, sedme, pa osme, a Kurt je sve to vreme bio isti onaj plavokosi momak kog sam prvi put video jedne davne večeri na izloženoj majici u Sutomoru. Dok je nama vreme prolazilo, on je držao gitaru i besomučno svirao te svoje pesme, ušuškan u mitu koji je, uprkos svim ispravnim dekonstrukcijama i pogrešnim adoracijama, ostao veliki i moćan.

Danas, čak i ako pokušam da zagrebem iza mita na kome sam i uprkos kome sam odrastao, ipak ne mogu da prestanem da se čudim ingenioznosti koja je stajala iza svega što je taj čovek uradio. Iza toga što je progovorio o stvarima o kojima se retko govori (love you so much, makes me sick) na način na koji se retko govori (I wish I could eat your cancer when you turn black). Iza toga što je, uprkos milionskim tiražima i hiljadama fanova na koncertima, sve vreme bio tip koji bojažljivo sklapa svoja troakordna čuda od pesama. Tip koji šarmantno skromno tvrdi da je svoj najveći hit – i jednu od najvećih rok pesama svih vremena – napisao tako što je hteo da stilski prekopira Pixies, bend koji je obožavao. Zapravo, kad malo bolje razmislim, mit o Kurtu je dobrim delom i nastao zbog te nestvarne jednostavnosti i lakoće kojom je pomerao, menjao i stvarao svetove. Sa Kurtom se, naprosto, moglo poistovetiti i saživeti. Kada obučete majicu sa njegovim likom i imenom njegovog benda, postajali ste prijatelj sa klincem koji je na prvim svirkama svirao kilave obrade Led Zeppelinovog klasika Heartbreaker i klincem koji će, potom, postati nezaoblizano čvorno mesto pop kulture.

Zato, i dan-danas, kada poželim da se osetim kao da sam zaista kod kuće, obučem svoju gotovo raspalu i više sivu nego crnu majicu na kojoj se jedva nadzire njegov lik. Biti kod kuće, naime, ne znači samo boraviti u nekretnini koju poseduješ ti ili neko tebi blizak. Biti kod kuće znači biti sa ljudima koje voliš. A ja Kurta Kobejna, nakon svih ovih godina, i dalje detinje oduševljeno volim.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Počnimo ljubav iz početka Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Slađe od snova · · · · ·