01
KULTURA · film/TV

Bez obzira da li verujete da je hodao po vodi, dao vid slepima, isceljivao bolesne ili da je sin Božiji koji je umro za grehove čovečanstva i nakon tri dana uskrsnuo, Isus Hrist je jedna od centralnih figura naše civilizacije, a samim tim i njene umetnosti.

Dela kao što su Pasija po Mateju Johana Sebastijana Baha, Tajna večera Leonarda da Vinčija i Pieta Mikelanđela, inspirisana životom Isusa prezentovanog u Novom zavetu, spadaju u sam vrh svojih umetničkih pravaca (muzike, slikarstva i vajarstva).

Moderno doba je, iako manje religiozno, u novim umetničkim formama (pre svega filmu) takođe iznedrilo nekoliko vrednih dela iste tematike. Upoznajmo se sa 5 najčuvenijih ostvarenja posvećenih Isusu iz svetske kinematografije:

1. Kralj kraljeva (1961, Nikolas Rej)

Ako vam je televizor upaljen za Uskrs ili Veliki petak, velike su šansu da će ovaj film biti prikazivan na jednom od kanala. Kralj kraljeva je tipičan epski spektakl o antičkoj epohi koje je Holivud štancovao kao na traci 50-ih i 60-ih godina prošlog veka i kao takav spada u najpopularnije filmove o Isusu. S druge strane, ima dosta stvari koje mu se mogu zameriti.

Prvo i možda najvažnije, priča previše odstupa od biblijskih izvora, i umesto fokusa na Isusov život i učenje, čini se da je autore filma više zanimao širi otpor jevrejskog naroda rimskoj okupaciji. Čak je i lik Barabasa, poznatog kao bandita koji je dobio pomilovanje od Pontija Pilata na nagovor okupljenog naroda, ovde elaboriran tako da bude vođa revolucionarnog pokreta otpora i konstantno kontrastiran sa Isusom koji je pre svega zainteresovan za revoluciju u samim ljudima i spasenje njihovih  duša.

Drugo veliko odstupanje je svaljivanje krivice za Isusovo raspeće na Rim i Heroda, nasuprot stvarnoj krivici vrhovnih sveštenika, koji su ovde prikazani gotovo pozitivno (više kao pragmatični političari koji čekaju svoju šansu da se zajedno sa narodom oslobode rimskih okova nego agresivni deo tadašnjeg religijskog esteblišmenta koji čuva svoje pozicije napadom na novog proroka). Među još nekoliko kreativnih tumačenja svetog teksta je i prilično komični pravni duel Pontija Pilata kao Isusovog tužioca i centuriona Lucijusa kao njegovog branitelja.

Izbor markantnog plavookog Džefrija Huntera da glumi Isusa nije bio najsrećniji i on i pored prenaglašene svetosti kojom odiše u svakom kadru, ispada maltene kao sporedni lik u celoj kakofoniji različitih figura i isprepletanih radnji. Korišćenje naracije koja nam redovno objašnjava šta se dešava na ekranu tretira publiku kao decu, izbacuje nas iz epske atmosfere i film pretvara u TV dokumentarac ili školski program.

Što se pozitivnih stvari tiče, treba napomenuti odlično izrežirane akcione scene borbi između Rimljana i pobunjenika, fenomenalnu muziku Mikloša Rože, raskošnu scenografiju i kostime i jednu od najboljih scena Besede na gori (koja je ovde prikazana u integralnoj verziji).

Na kraju ipak i pored uloženog novca i iskrene želje autora, film ne komunicira sa nama na pravi i način i sva bombastičnost i spektakl nisu dovoljni da sakriju njegovu veliku prazninu.

2. Jevanđelje po Mateju (1964, Pjer Paolo Pazolini)

Malo ko bi očekivao da u izboru Vatikana za najbolji film o Isusu, prvo mesto pripadne ostvarenju osobe koja se deklariše kao ateista, marksista i homoseksualac, ali upravo to se dogododilo u slučaju ovog filma. Stvar dobija smisao kada saznamo da je autor filma Pjer Paolo Pazolini umesto originalnog scenarija gotovo u celosti upotrebio tekst iz Novog zaveta, i to iz njegovog najpoetičnijeg dela, jevanđelja po Mateju.

Film je snimljen u stilu italijanskog neorealizma, u crno-beloj tehnici, sa čestim korišćenjem kamere iz ruke, na originalnoj lokaciji i sa naturščicima u većini uloga. U velikom broju scena Isus gleda direktno u kameru i na taj način se obraća i nama kao gledaocima, posebno u sekvenci Besede na gori, verovatno najupečatljivijim momentima filma. I ostale scene su snimljene na netradicionalan način, na primer ona u kojoj Pontije Pilat izvede Isusa pred narod, gde posmatramo scenu iz ne baš najjasnije perspektive jednog od apostola sakrivenog u masi i moramo više da se uzdamo u ono što čujemo nego ono što (ne) vidimo.

Pazolinijev Isus je beskompromisan, neumoljiv i pun pravedničkog gneva ka tadašnjim religijskim strukturama koje su po njemu pervertirale veru, dakle najbliži onome iz Biblije. Mnogi su zamerili Pazoliniju insistiranje na revolucionarnoj strani Isusa, ali treba imati u vidu da njegove ideje okretanja drugog obraza agresoru i ljubavi prema neprijateljima i u našem vremenu zvuče prilično radikalno.

Velika vrlina filma je sjajno korišćenje muzike, među kojoj se izdvajaju dela iz opusa klasične muzike Baha, Mocarta i Prokofjeva, ali i moderne pesme kao što su bluz Dark Was the Night, Cold Was the Ground Blajnd Vilija Džonsona i crnački spiritual Sometimes I Feel Like a Motherless Child u izvođenju Odete. U moru odličnih kombinacija slike i zvuka izdvaja se dirljiva scena u kojoj apostol Petar pati i cvili u trenucima odmah nakon što se tri puta javno odrekao Isusa, dok se u pozadini čuje melodija Bahove arije Erbarme dich, mein Gott („Smiluj se na mene moj Bože“).

Film nema velike nedostatke, osim onih inherentnih samom niskobudžentom stilu snimanja, kao što su loša sinhronizacija, neautentične lokacije, jeftini kostimi i izbor glumice za stariju Bogorodicu (koja na kraju filmu izgleda kao da je ostarila mnogo brže nego njen sin), ali to su sve minorne zamerke koje ni na koji način ne uspevaju da umanje uživanje u ovom sjajnom filmu.

3. Najveća priča ikad ispričana (1965, Džordž Stivens)

Svojevremeno nepravedno nipodaštavan zbog svoje dužine, izbora Maksa fon Sidova za ulogu Isusa, nebrojeno mnogo nasumičnih gostovanja holivudskih zvezda i prikazivanja prepoznatljivog američkog krajolika (Doline smrti na primer) umesto bliskoistočnog, Najveća priča ikad ispričana iz današnje perspektive deluje gotovo vizionarski. Očigledna sporost pripovedanja koja je nervirala tadašnju publiku i kritiku, daje filmu kontemplativan, gotovo duhovni ton koji se prirodno uklapa u samu tematiku.

Fantastična kompozicija kadrova (napravljena verovatno po uzoru na umetnička dela u slikarstvu inspirisanih hrišćanstvom) i upotreba kamere od 70mm (najširem mogućem formatu visoke rezolucije) čine ovaj film jednim od najlepših ikada. Priča je ispričana hronološki i obuhvata sve bitne delove jevanđelja. Slično Isusu Kralja Kraljeva, ako ne i više, i u ovom filmu on je pre svega riznica biblijskih izreka više nego lepo zaokružen lik do čije sudbine nam je preterano stalo.

Maks fon Sidov je ostvario jednu od boljih interpretacija mesije, i njegov Isus zrači milostivošću ali i odlučnošću i samouverenošću u svom propovedanju Istine. Treba napomenuti i efektan početak filma sa tekstom iz Postanja („In the beginning was the Word. And the Word was with God…“), kao i završne scene tokom kojih se čuje čuvena pesma Hallelujah iz Hendlovog oratorijuma Mesija.

Kada su u pitanju slabe tačke filma, u oči upada prenaglašena gluma Čarltona Hestona u ulozi Jovana Krstitelja koji sa svojim urlanjem „REPENT!“ u sceni u Herodovom zatvoru nenamerno ispada prilično smešan. Zamerka da su kratka gostovanja upropastila film, nama danas ne znači mnogo s obzirom na činjenicu da ne prepoznajemo većinu glumaca iz tog vremena. Ipak, nemoguće je ostati priseban kada Džon Vejn kao centurion u trenutku raspeća na njegov već karakterističan način izgovori „truly this man was the son of God“.

Zbog svega navedenog što mu ide u prilog, Najveća priča ikad ispričana zaslužuje pozitivnu ocenu i prijatno će vas iznenaditi ako ste čuli samo loše stvari o ovom filmu. Režiser Džordž Stivens se ozbiljno uhvatio u koštac sa biblijskom tematikom i na razložan način, vizuelno i kroz scenario publici prikazao sve bitne ideje i događaje iz jevanđelja.

4. Poslednje Hristovo iskušenje (1988, Martin Skorseze)

Baziran na istoimenoj kontroverznoj knjizi Nikosa Kazancakisa (inspirisanoj Novim zavetom), ovaj film je bio predmet mnogih rasprava i protesta i pre nego što je krenuo da se prikazuje u bioskopima. Naime, ono što je zasmetalo vernicima koji se dogmatski drže biblijske priče je činjenica da se Kazancakis u svojoj knjizi koncentrisao na Isusovu ljudsku stranu (nasuprot božijoj), prikazavši mesiju kao još jednog običnog smrtnika, zaokupljenog ljudskim sumnjama i strahovima i podložnog svakojakim grehovima. Za našeg neodlučnog mesiju iz ovog romana, najveće iskušenje predstavlja porodični život sa Marijom Magdalenom kao alternativa raspeću i uskrsnuću, sudbini koju mu je namenio Bog.

Skorsezeova filmska verzija priče je takođe naišla na kritike (i to ne samo hrišćana). Na primer, ideja da Isus i njegovi sledbenici, kao autentični predstavnici ljudi sa ulice svog vremena, pričaju njujorškim naglaskom, a Rimljani najčistijim britanskim, je zasmejala i poštovaoce velikog režisera, pa su neki zli jezici film prozvali Isus i apostoli iz Bruklina. Iako ovo u teoriji zvuči dobro, dovoljno je čuti Harvija Kajtela kao Judu, koji je, iako verodostojan liku iz romana, u nekim scenama toliko urnebesan, da se čini da je u ovom filmu vežbao za Mr. Whitea iz Uličnih pasa. Takođe, za mnoge je sporna i dužina filma, ali to se može reći za svaki biblijski ep.

Film je i pored svih mana, fascinantan u svom prikazivanju i dramatizaciji biblijskih (moralnih) pitanja sa kojima se suočava svaki vernik ili radoznali čitalac Svetog pisma. Istražena je i sama priroda verovanja i unutrašnji sukob svakog čoveka koji nastoji da se ponaša moralno i ne poklekne pred iskušenjima. Scene pasije (poslednjih sati Isusovog života) su snimljene maestralno i preporučljive su i za one koji ostatak filma vide kao blasfemiju.

5. Stradanje Isusovo (2004, Mel Gibson)

Najnoviji, a i najgledaniji film o Isusu svih vremena, delo je velike holivudske glumačke zvezde i režisera Mela Gibsona. On je kao veliki katolik insistirao da ne razvodnjava i omekšava priču za senzibilitet masovne publike i prikazao poslednjih 12 sata u Isusovom životu na najbrutalniji mogući način, tako da su mnogi kritičari ovo ostvarenje čak okarakterisali i kao snuff film.

Njegova odluka da se dijalozi izgovaraju na aramejskom, hebrejskom i latinskom jeziku ga je koštala finansijske podrške velikih studija, pa je bio prinuđen da sam skupi novac (30 miliona) za snimanje filma. Finansijski rizik se isplatio, jer je film i pored mlakog prijema kod kritike oborio mnoge rekorde gledanosti, i danas važi za film R rejtinga koji je zaradio najviše novca od prodaje bioskopskih karata na teritoriji SAD.

Osnovnu građu scenarija čine četiri jevanđela, a upotrebljeni su i još neki delovi Novog i Starog zaveta, kao i pisanja katoličkih mistika. Budući da je fokus stavljen na deo Isusovog života od hapšenja do raspeća, i na kraju uskrsnuća, veliki deo bitnih detalja iz jevanđelja je izostavljen ili u najboljem slučaju prikazan u formi flešbekova. Kao jedno od odstupanja od kanona je i pojavljivanje lika Đavola  u ključnim momentima filma. Džim Kazivel je odličan u svom prikazivanju Isusa kao mučenika, iako nije imao mnogo scena sa dijalozima da pokaže svoj pun talenat.

Gorepomenutu konstataciju da je film nasilan ne treba shvatiti olako. Stepen brutalnosti u nekim momentima dostiže tolike nivoe da nam se čini da Gibson provocira vernike rečima „vidite šta je on trpeo zbog vas, a vi niste u stanju ni da izdržite da to gledate, bez sklanjanja pogleda“. Cilj je svakako bio da se gledaoci saosećaju sa Isusovim bolom i shvate težinu žrtve, ali razumno je pretpostaviti da će količina nasilja kod nekih ljudi izazvati samo gađenje.

Osim šokantnog nasilja, najviše kontroverzi je izazvalo prikazivanje vrhovnih sveštenika, koji su u filmu označeni kao glavni krivci za Hristovo raspeće, dok je Pontije Pilat gotovo nepristrasan u svom deljenju pravde. Mada je ovo preuzeto direktno iz Novog zaveta, ipak su usledile predvidive optužbe da je Gibson antisemit (što verovatno i nije daleko od istine sudeći po nekoliko njegovih incidenata sa policijom) i da je nepopravljivo unazadio odnose između Jevreja i hrišćana.

Ako imate stomak za najgori oblik filmskog nasilja, a zanima vas ova tematika, u Stradanju Isusa ćete dobiti jedan koncizan, vizuelno raskošan i ubedljiv biblijski ep, koji spada u najbolje predstavnike ovog žanra.

Di Caprio i Sly Dvojni filmski prikaz: „Povratnik“ i „Krid: Rađanje legende“ Norm „Meda sa severa“ – pogledajte trejler novog animiranog hit filma Novi filmovi mladih autora Pet mladih režisera koji će naslediti Wesa Andersona Dobra žena „Dobra žena“ Mirjane Karanović putuje u Švedsku · · ·