Iva Brdar
U VAZDUHU · intervju

Davnih dana smo vas navikli da oči držimo otvorene ne bismo li vam skrenuli pažnju na što više toga valjanog i na one koji zaslužuju da se o njima piše i priča. U to ime, evo našeg razgovara sa Ivom Brdar, dramskom spisateljicom i dramaturškinjom, čija je drama „Bacači prstiju“ već ovenčana sa dve izrazito referentne esnafske nagrade – nagradom Sterijinog pozorja i nagradom Brücke Berlin Theaterpreis.

Kako se živi sa sada već dvostrukom nagradom? Ima li tu nagoveštaja bremena i/ili nelagode?

Moram priznati da su obe nagrade došle nenadano, kao i moj povratak dramskom pisanju posle tri i po godine provedene za kopirajterskim stolom. To dragoceno iskustvo, iako se na trenutke činilo besmislenim i provociralo sva moguća egzistencijalistička pitanja ovog sveta, naučilo me je da inspiracija baš i ne postoji i da je spisateljski rad ponekad i rutina i veština, koji svoj pun potencijal dostiže u poslednjim minutima dedlajnova. Od samog početka sve je bilo dosta neočekivano. Drama je bila deo užeg izbora jednog nemačkog konkursa i odatle su krenule produkcije u Nemačkoj, Americi, i dalje po Evropi. Zato, možda, zbog celog neočekivanog sleda događaja i ne postoji breme nagrada, već naprotiv, obe nagrade, nagrada Sterijinog pozorja i Brücke Berlin Theaterpreis, imale su suprotan učinak na mene. Drugim rečima, već završavam nastavak drame.

Postoji li neko najpoželjnije iščitavanje Bacača prstiju?

Bacači prstiju je drama potpuno filmskog žanra: road movie. Govori o bizarnom autostoperskom takmičenju (koje zaista postoji u Poljskoj) na koje kreću dve devojke iz zapadne Evrope ka istočnoj. Pravila su jednostavna, par koji prvi stigne na nasumično izabrano mesto bez korišćenja novca, pobeđuje. Za dramu me je inspirisalo lično iskustvo autostopiranja po jadranskoj magistrali i ostrvima ali i priča dve devojke, autostoperke, koje smo povezli tokom njihovog takmičenja na relaciji Krakov-Buljarice usred ranoprolećnog, kišnog, ne toliko gostoljubivog perioda. Ovaj okvir mi je poslužio da dam portret našeg posttranzicijskog društva na ivici Evrope, ali i da postavim pitanje turizma kao neke nove vrste kolonijalizma. Ima tu i feministička strana komada i malo Telme i Luiz. Neću više da spojlujem, ali volela bih da se u tom ključu i čitaju Bacači.

Kako se na planu dramskog teksta dostiže tačka univerzalnosti, što je ovaj tvoj tekst svakako već postigao?

Za ovaj tekst sam imala veliku sumnju da je univerzalan, smatrala sam da je to ipak jedna (istočno) evropska priča. Postavka u Americi u režiji Bet F. Majls me je uverila u suprotno. To jeste priča o Evropi, ali i putopis o beskorisnosti i apsurdnosti pobeda. I sad mogu da upotrebim i jedan izlizani citat, koji je postao default motivacionih postova na Fejsbuku: nije važan cilj, već putovanje.

A kako stojimo sa jezikom, da li je još uvek kadar da odrazi ono suštinsko i često neizrečeno i ima li tu i dalje prostora za estetizaciju u dramskom smislu? 

Dugo sam tragala za odgovarajućim jezikom za Bacače i ovu jezičku formu sam prvi put koristila: to bi bio neki spoj poezije, meni uvek tako drage i svojstvene ironije i brutalnosti. Ujedno je ozbiljan, banalan i komičan, kao neki tok misli koji je istovremeno dijalog, solilokvij i sopstveni komentar likova na datu situaciju kojom se neprestano začuđuju. Jedna moja koleginica je taj postupak povezala sa načinom na koji danas živimo svoje živote – potreba da pričamo o tome što radimo da bismo imali osećaj da to stvarno radimo, a opet time što o tome govorimo, ne dajemo sebi mogućnost da to proživimo. Tako mogu da zaključim da je možda na mene i jezik drame, nesvesno, uticala Instagram kultura.

Sa kojim (i koliko snažnim) osećanjima kao autorka ispraćaš svoje tekstove put njihovih pozorišnih postavki?

Ne volim previše da učestvujem u probama. Najradije dolazim na prvu probu i premijeru i dajem slobodu umetničkom timu uz svu svoju podršku tokom procesa da razviju svoj koncept i zamisao. Osećanja se tu konstantno menjaju u dijapazonu od sreće do straha ali nikad indiferentnosti, što želim da verujem da je veoma normalno. Mi svi naravno pišemo za eventualne izvedbe, pa bih rekla da je dominantno osećanje fizičke realizacije svakog Word fajla ipak uvek ushićenje.

Nedavno su nagrađene i Muzičke traume, kratki animirani film u režiji Miloša Tomića, otkud ti u tom projektu i kako izgleda pozicija dramaturga u slučaju animiranog ostvarenja tog profila? 

Miloš mi se obratio kao dramaturškinji sa već određenim okvirom scenarija i dokumentarnim materijalom koji su činila svedočanstva brojnih ljudi istraumatizovanih sopstvenim muzičkim obrazovanjem. Dramaturški rad činilo je povezivanje ovih svedočanstava u jednu koherentnu i, ma koliko to paradoksalno zvučalo, blago haotičnu celinu koja će ispričati priču od nastanka želje za bavljenjem muzikom do njenog nestanka. Miloš je paraleno radio sa animatorima (Jelena Milunović, Vuk Palibrk, Marija Đorđević, Mario Kolarić), tako da smo sve vreme imali i likovni odgovor na naša rešenja.

Kad smo već kod filma, uz izuzetak iskustva skript-doktora u slučaju jednog od segmenata omnibusa Oktobar, nije te bilo u tom mediju – izbor ili sudbina? 

Zapravo, pomalo i jeste. Radila sam na nekoliko scenarija, a trenutno radim na jednom za kratki film. Rekla bih čak da sam dosta vezana za film, i da u pozorišnom smislu tu svoju vezanost pokušavam i da transponujem ili kroz žanrovsko određenje ili formu netipičnu za pozorište. Smatram da nam baš ovaj miks disciplina omogućava da pronađemo nova rešenja u formi i jeziku.

Šta i kuda dalje? Šta spremaš, na čemu radiš, čemu se nadaš, šta priželjkuješ? 

Radim na nastavku Bacača prstiju, predugog radnog naziva Ljudi dolaze i odlaze ali razgovori na zabavi ostaju isti koji je citat Gertrude Štajn, a u kome srećemo iste junakinje ali i Ilona Maska, ovaj put u jednoj novoj avanturi. Bavim se ponovo tematikom savremenog oblika kolonijalizma i našom večitom potrebom da budemo negde drugde. Završavam još jednu dramu koja je dugo vremena stajala na lageru. I radim na kratkom filmu, takođe predugog naslova Sve što je čvrsto topi se u vazduhu koji je naprotiv jedan veoma poetičan adaptiran citat iz Manifesta Komunističke partije a čija je radnja smeštena u (Titovoj) Vili Galeb u Igalu. Razmišljam se da pišem jedan roman, radim na doktoratu i sanjam o čitanju Uelbeka na Lanzarotu i transsibirskoj železnici. Nadam se promenama. Uvek.


A001_C031_09147W Zoran Petrov: Fokus na harmoniju i sklad sa prirodom Keziah Jones Kezaja Džons: Privlače me žene od kojih mogu da učim page-cover-intervju Grant Krili: Koraci ka znanju IMG_20180822_112045-cover VLAAD koncept studio: Kako dizajnirati bar ili restoran? · · ·