Ivan Ikić
U VAZDUHU · intervju

Luka je mladić na pragu punoletstva i navijač fudbalskog kluba iz predgrađa. Rastrzan je između uslovne kazne, porodičnih problema i tajne veze sa devojkom jednog fudbalera pa često zapada u nevolje. Dok pokušava da se izbori sa frustracijama, upoznaje nas sa beznadežnim stanjem mladih u društvu, koje krije uzroke za nastanak problema, ali ne nudi mogućnosti za njihovo rešenje. Sve se to smestilo u film „Varvari“, veoma hrabru i potresnu dramu reditelja Ivana Ikića, s kojim smo popričali o filmu i temama kojih se dotakao.

Varvari su tvoj prvi igrani film. Šta najviše budi strah i nesigurnost tokom scenarističkog i rediteljskog putovanja opterećenog takvim bremenom?

U Srbiji se snima veoma malo filmova i svaki film je gotovo eksces koji vam se kao autoru  desio. Film se stvara pod neprestanim pritiskom da je to možda poslednji film koji se snima, jer, ukoliko se negde pogreši, sledeća šansa se sigurno neće dogoditi. To je poguban osećaj za stvaranje i ključni razlog zašto u našoj kinematografiji nedostaje hrabrih i smelih filmova. Kada bi postojalo pravo na grešku postojalo bi i više dobrih filmova, više autora bi se odvažilo da proba neke nove stvari, da eksperimentiše i da kroz te svoje pokušaje napreduje.

Radnja filma smeštena je u vreme paljenja američke ambasade 2008, ali tužno je što bi se isti socijalno-politički komentar mogao postići sadašnjim vremenom. Da li si razmišljao o tome šta je to što ovdašnjim političarima omogućava da bez ikakvih posledica godinama uništavaju generacije mladih i još manipulišu njima?

Mislim da manipulacija mladima nije samo ekskluzivitet domaćih političara – to je opšte mesto u svim društvima kroz istoriju. Kojem društvu odgovaraju mladi koji misle svojom glavom i koji bi svojom snagom i buntom mogli nešto da promene? Oni su opasnost za svaku vlast, za svaki sistem. Zato ih sistem i deklariše kao „varvare“, ne bi li ih svesno potisnuo na marginu, odakle je njihov glas samo bespomoćan krik koji nema ko da čuje. Kada si dovoljno dugo na margini, prihvataš bilo kakvu ponudu društva da ponovo postaneš njegov deo. Međutim, to što ti društvo nudi po pravilu je uvek nešto što treba da uradiš za njihov, a ne svoj interes.

Lako je osuditi mladalačko nasilje, nepoželjno je opravdati ga, a najteže razumeti. Koliko se tvoje razumevanje nasilja promenilo tokom nastanka Varvara?

Razumevanje je previše dug proces prepun izazova i gotovo uvek bez izvesnog razrešenja i katarze. Zato je osuda mnogo lagodnija – ne košta ništa, ne zahteva nikakva ulaganja i na kraju uvek imate alibi kojim bi opravdali sebe i nahranili sujetu. Nasilje je posledica, a ono čime film treba da se bavi jesu uzroci i njih treba tražiti duboko u raspadu porodica, duhovnih i moralnih vrednosti, nedostatku razumevanja i prihvatanja, svođenju ljudske egzistencije prema potrebama tržišta… Kada realno sagledate uzroke, ono što iz njih ishodi je Diznilend u odnosu na ono što bi zaista trebalo očekivati.

Ako bi jednog dana snimio nastavak filma, u kom bi problematične glavne junake zatekli u zrelom dobu, kakav bi im život dodelio?

Verovatno bi se svakodnevno borili da prežive, radili za malu ali neizvesnu platu, pokušavali da othrane i odškoluju decu i sanjali da će neka sledeća njihova generacija uspeti da dosegne neki dostojanstveniji život.

Filmom si dokazao da te situacija u Srbiji i te kako pogađa. Ipak, ostao si da živiš i stvaraš u zemlji u kojoj se, nažalost, na trajni prelazak granice gleda kao na potvrdu vrednosti i uspeha. Šta je uticalo na to da sreću tražiš ovde, a ne negde drugde, gde je stanje u filmskoj industriji mnogo poželjnije?

Ja sam ostao ali moji saradnici i glumci iz filma polako odlaze i pitanje je trenutka kada će ta dilema postati neminovna i u mom slučaju. Nažalost, malo je pozitivnih stvari koje bi te vezale za ostanak i mislim da će ih biti sve manje. S druge strane, ne zvuči mi nimalo primamljivo da svoje mesto tražim u drugim kulturama koje ne poznajem, niti su mi bliske. Trenutno imam više prijatelja koji su emigrirali nego onih koji su ostali i svake godine se ta disproporcija povećava, tako da nemam iluzija da će me slična sudbina zaobići.

Veruješ li da film još uvek ima dovoljno uticaja da nešto promeni u društvu ili ipak opstaje samo kao lek za dušu umetnika?

Mislim da dobar film ima snagu da promeni pojedinca ili da utiče na njega da postavi sebi pitanja i dovede u sumnju ono u šta je do tada mislio i verovao. Kada dovoljno naraste kritična masa onih koji sumnjaju, otvara se mogućnost da se u društvu nešto menja. Takav potencijal film ne može sam da proizvede, ali može da doprinese tome ukoliko postavi prava pitanja u pravo vreme.

Radovan Vujović Radovan Vujović: Hrabrost i istrajnost kao suština Olle Bergman Ole Bergman: Beograd u mom srcu Korina Sabau Korina Sabau: Pažljivo gledajte – književnost je svuda oko nas! Stefan Bošković Stefan Bošković: Umetnost sušija · · · · ·