Ivan Šuletić
U VAZDUHU · intervju

Na nedavno održanoj dodeli City Awards, nagradu za mladog umetnika godine osvojio je Ivan Šuletić. O svom radu, uticajima i planovima za budućnost govori za City Magazine.

Kako bi ukratko predstavio svoj rad ljudima koji nisu imali prilike da se sretnu sa njim do sada?

Bavim se motivima i temama koje prepoznajem kao značajne u odnosu subjektivno i javno. Polazim od sebe, naravno, ali se nadam da uspevam da napravim dovoljno univerzalne radove da i drugi mogu da se prepoznaju i njima. Možda je ipak jednostavnije da ljudi samo pogledaju: ivansuletic.wordpress.com

Školovao si se za slikara, a izražavaš se u različitim medijima – šta ti predstavlja najveći izazov?

Da, školovanje je zanimljiv problem. I sam sada radim u jednoj školi, Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Mislim da je školovanje samo prilika da se u kratkom periodu susretnemo sa najširim mogućim spektrom mišljenja i uticaja i da iz svega toga uzmemo ponešto. Tako da svoje umetničko školovanje, koje se uporno događalo na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti, ne doživljavam kao prepreku za bilo šta, pre kao osnovu, manje ili više podesnu. Dodao bih još nešto, čega tek sada polako postajem svestan. Čini mi se da i kroz rad sa studentima ja i dalje učim dosta.

Šta je najviše uticalo na tebe da odlučiš da se baviš umetnošću?

Postojala su dva trenutka. Jedan, kada sam odlučio da upišem FLU i drugi, pošto sam diplomirao. Mislim da je često tako. U onom prvom, najviše su uticale neke nejasne ideje o tome šta umetnost jeste i kako izgleda. Ovaj drugi trenutak mislim da je značajniji, kada kao relativno zrela osoba odlučujete da se zaista bavite umetnošću. Umetnost nije posao, i potrebno je da zaista odlučite da se bavite umetnošću. U jednom trenutku sam shvatio da me to zaista zanima i da želim da učinim da i druge ljude zanima ono što ja radim. Možda ću kroz neko vreme misliti da ovo nije bio dobar odgovor.

Zbog televizije, reklama i interneta, čovek danas je okružen pokretnim slikama. Kako umetnost, koja zahteva promišljanje i strpljenje, može da dopre do čoveka koji je na izvesni način „zasićen“ vizuelnim utiscima?

Ovo je zaista odlično pitanje. I nevezano za ovaj intervju, često ga sebi postavljam i pokušavam da na njega dam odgovor i u svom radu. Mislim da će ovaj trenutak proći, da ćemo kao društvo usvojiti sve te stvari, kao što se kroz istoriju i do sada dešavalo. Čini mi se da smo samo mi, kao svedoci i vremena pre interneta, pod nekim utiskom da smo savladani, ali dolaze nove generacije, koje taj pritisak uopste ne osećaju.

Umetnost bi trebalo da pruži nekakvu sublimaciju iskustva, pa očekujem da ljudi, u momentima kada imaju dovoljno prostora, u komunikaciji sa umetničkim radovima dolaze i sami do novih zaključaka i tema za razmišljanje.

Pored umetnosti, baviš se i promocijom rada svojih kolega, organizovanjem izložbi i angažovanjem na portalu Supervizuelna. Da li savremeni umetnik mora da bude i svoj promoter/menadžer da bi njegov rad dospeo u javnost?

Ne uvek i svuda. U Srbiji je, posle svega, ostala velika praznina, koju pokušavamo da popunimo. Barem tako doživljavam svoju ulogu kourednika Supervizuelne.

Supervizuelna je samo jedan od poduhvata, ima dosta inicijativa koje pokreću različiti ljudi na sceni vizuelnih umetnosti, sa različitih pozicija. Često su te inicijative, kao i Supervizuelna, potpuno zasnovane na volonterskom radu. Sve sa ciljem da se umetnost ovde učini vidljivom. Ako ćemo govoriti o tome potpuno praktično, promoteri i menadžeri postoje u svim drugim umetničkim oblastima, u muzici, književnosti, filmu, zar ne? Ne znam zašto se vizuelna umetnost smatra specijalnom u tom smislu. Vizuelna umetnost je industrija, kao i film i muzika.

Nagrade City Magazina su korak u dobrom pravcu, prilika da šira javnost čuje za neke ljude i inicijative.

Učestvovao si na nekoliko izložbi u prethodnoj godini. Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?

Prošle godine su se dogodile neke zaista super stvari. Bio sam jedan od pet finalista Mangelos nagrade, koja se dodeljuje najboljem mladom umetniku te godine, izlagao na nekim zanimljivim izložbama u inostranstvu, a i imao odličnu saradnju sa studiom Petokraka, oko izložbe „Trijumfalna kapija“, prošlog leta.

Za ovu godinu već imam nekoliko zakazanih izložbi, od kojih je prva za manje od dva meseca u galeriji Doma omladine Beograda. Ta izložba će ujedno biti i predstavljanje mog doktorskog umentičkog projekta u okviru studija na FLU.

Ovu nagradu ne dodeljuju kritičari već publika, koliko ti znači što si ti prvi dobitnik nagrade u kategoriji Mladi umetnik godine?

Pre svega, zaista se zahvaljujem City magazinu, ne samo na svojoj nagradi, već na celokupnoj inicijativi, koju prepoznajem kao želju da se kultura i umetnička produkcija promovišu na jedan dobronameran način. Vremenom će, nadam se, ove nagrade zaista postati važan trag o akterima kulturne scene u Srbiji i srećan sam što sam postao delom početka tog traga.

Dušan Milić Dušan Milić: U potrazi za strpljivim gledaocem Marčelo Marko Šelić Marčelo: Nije vreme za satiru Silvan Grenžon Silven Grenžon: Duh igre na fotografijama Jovo Maksić Jovo Maksić: Ma biće bolje! Mora! · · ·