Erik Kantona
U VAZDUHU · kolumna

Izađemo pas i ja, pas ima svoja posla a ja razgledam soliter u kome živim. Tražim ko buši i lupa od kako je svanulo. Na prvom spratu radnici izbijaju stare, drvene prozore, i postavljaju nove, metalne, s lepim čistim staklima. Njih trojica rade.

Pozdravim ih i pitam koliko to sve košta da se uradi, kompletan posao, s materijalom i rukama i sve. Oni ne znaju ali zna gazda. Pojavi se gazda, porazgovaramo o broju prozora u mom stanu i on malo gleda u vis, računa, i onda kaže neku cifru u hiljadama evra. Ja klimnem glavom, s izrazom lica nekoga kome je cena odgovarajuća samo razmišlja kad će mu biti zgodno da se upusti u takav poduhvat. Zapišem broj telefona i odem. Na trenutak su me sva četvorica videla kao nekoga ko može da kupi nove prozore, pa sam se i ja, u tom istom trenutku, osetio kao takav čovek. To su izgleda neki mnogo kvalitetni prozori, kupiš ih i rešio si pitanje prozora za ceo život.

Odmah posle toga naletimo na starca koji hrani golubove mokrim hlebom. Pas rastera golubove. Starac i ja se pogledamo. Pas i ja krenemo, a golubovi se vrate. Mislim se s koliko najmanje godina smeš da počneš da hraniš golubove.

Posle odem na posao, vratim se i onda opet – Izađemo pas i ja.

Prozori su namešteni, sijaju žutom svetlošću iz toplog stana. Pas i ja obiđemo svoja večernja mesta, nekoliko puta. Vraćamo se kući a ispred prodavnice koja je pred zatvaranjem stoji čovek i urla. Nadomak čoveka su kese kakve nose beskućnici i limenke piva. On urla celim telom, nerazumljivo izgovara reči, i često usput povraća. Na glavi mu je lepa šarena vunena kapa. Ne deluje agresivno, mada su zvukovi koje ispušta jezivi. Nisam nikada čuo da neko tako urla, ni na filmu. Stao sam i gledao ga. On nije bio neko kome treba prići, ni iz jednog razloga. Ne bi ga trebalo ni gledati, ali ja sam ga ipak gledao. Vezao sam psa, za svaki slučaj. Čovek me je ugledao, okrznuo me je pogledom, i opet zaurlao, ka nebu, pa je povratio, u vis, sebi po licu. Onda je skinuo kapu, obrisao lice, bacio kapu na zemlju, okrenuo se i stao uspravno, s raširenim rukama, kao da je postigao gol od koga je ceo stadion zanemeo, kao ono jednom Erik Kantona.

Pas i ja smo ga gledali dok nije spustio ruke, pa smo otišli kući. Tamo je bilo lepo, mada se nisam baš najbolje osećao. Došlo mi je da se istuširam pred spavanje. Vrela voda mi je lečila telo. Ostao sam dok nije postala ledena, pa sam izašao iz kade. Prvo sam u peškir zagnjurio lice i malo ostao tako, pa obrisao kosu, pa sve ostalo. Kao nekad ranije, posle utakmice.

Kako izvuci snagu iz sopstvene dubine Pouke iz prošlosti: Reč za najveću snagu Vetar i zastave Vetar i zastave: Razmere Bicikl Utorkom na dva točka: Kako nisam uspeo da naučim jednu devojku i njenog momka da voze bicikl Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Najbolji deo mene nisam ja