Kiša (foto izvor: google images)
U VAZDUHU · kolumna

Motao sam se po malim ulicama centra Beograda nekim svojim privatno saobraćajnim poslom. Padala je kiša. Hodao sam i gledao oko sebe, kretao sam se polako i često menjao pravac kretanja, a ponekad bih zastao i gledao u jednu tačku, pa onda malo u nebo, ili u neku pticu. To kad zastanem, to je bilo isključivo privatnim poslom, kad zaboravim na saobraćajni. A onda ga se setim, pa nastavim prema planu.

Pored obdaništa prišao mi je nepoznat čovek i obratio mi se. Rekao je – Izvinite, da li mogu nešto da vas pitam?

Možete.

– Da li ste odavde?
– Nisam, ali tu sam svakog dana.
– Da li znate nekoga kome je potreban radnik? Radio bih nešto.
– Ne znam, to ne znam.
– To izgleda niko ne zna.
– Sigurno neko zna, ali ja ne znam.

Krenuo sam dalje svojim poslom. Dok sam hodao, čuo sam da je nešto dodao ali nisam čuo šta, i nisam se okrenuo, jer se nije meni direktno obraćao. Zanimalo me je šta je rekao ali plašio sam se nastavka razgovora. Svašta mi je palo na pamet, ali jedno sam znao sigurno – Tom čoveku je potrebna pomoć, a ja pomoći za njega nemam i treba da ga pustim dalje da traži, a ne da ga zamajavam svojim željama da mu pomognem, kad već sasvim sigurno ne mogu.

Delovao je zbunjeno i izgubljeno. A opet, svako ko u ovom svetu nije zbunjen i izgubljen, sumnjiv mi je. Ipak, nisam se okrenuo. Uznemirio me je, najviše svojom pristojnošću. Pomislio sam da bismo se možda odlično razumeli, da smo nastavili razgovor, i ta mogućnost me je dodatno uznemirila.

Tog dana sam nosio patike koje mi se ne sviđaju, osećao sam se smešno u njima i jedva sam čekao da dođem kući i skinem ih. Pred kraj dana, poslednja osoba koju sam video, moja drugarica, rekla mi je – Dobre su ti te patike. – Pogledao sam ih drugim očima i možda su mi se malo i dopale, mada sam se i dalje osećao smešno.

Na samom kraju dana, kod kuće, slušao sam pesmu u kojoj jedan Amerikanac kaže da bi voleo da pada kiša, jer se njemu ide napolje, a neće da ga ljudi vide kako plače. Prispavalo mi se. Udobno sam se smestio u krevet. Ništa me nije bolelo. Napolju je i dalje padala kiša. Nije mi se plakalo ništa više nego što je uobičajeno.

Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: I u seksu, najvažniji je saspens Željkova mama Draga Nadice: Željkova mama Strah od svega (foto izvor: google images) SCHNELLFICKEHOSE: Kako muču svinje U svom filmu (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Vožnja u sopstvenom filmu ·