Leto
U VAZDUHU · kolumna

Ustao sam rano, pričao sam, vozio sam, pa sam hodao. Pušio sam a nije mi prijalo, pa više nisam pušio. Hodao sam i gledao. Hodao sam, gledao sam i čudio se. Čudio sam se suncu, čudio sam se nekim pticama, čudio sam se psu koji je jeo travu, čudio sam se travi i radnicima koji su nameštali neku konstrukciju. Čudio sam se jednom tipu koji je vozio bicikl. Čudio sam se zgradama s druge strane reke.

Bilo je toplo. To se sve dešavalo jutros, a jutros je baš bilo toplo. Došlo je leto. Hodao sam, gledao sam i čudio se i žuljale su me patike pa sam se izuo. Hodao sam u čarapama a one su se pocepale posle trista metara pa sam i njih svukao. Levim stopalom desnu, i obrnuto. Ostao sam sve kao normalan, samo bos.

Reka je tekla pored mene, a hodao sam uzvodno. Patke su plutale na površini reke, video sam ih kako ulažu napor da ostanu na istom mestu, bez obzira što reka pokušava da ih nosi. Neke su letele. Patke mi uopšte nisu bile čudne. Spustio sam se nekoliko koraka do reke, ušao do kolena i uživao u mulju u koji su mi propadala stopala. Patke su pobegle.

Izašao sam iz reke i nastavio da hodam. Shvatio sam da sam patike ostavio tamo gde sam ih izuo. A mogao sam da ih nosim u levoj ruci, i tako da hodam. Kao žene u filmovima, kad hodaju u letnjim haljinicama koje lete oko njihovih butina, u haljinicama sa nestašnim bretelama, u haljinicama koje daju dramatičan doprinos lepoti leta. Kao neka takva žena, zgodna, sa sandalicama okačenim o kažiprst i srednji prst desne ruke. To sam mogao, ali sam zaboravio da ponesem patike. Ali sam zato počeo da zamišljam da sam bosa žena u letnjoj haljini.

Hodala sam lako po travi i nisam se ničemu čudila. Blag letnji vazduh mi je mazio butine, kosa mi se lagano njihala u ritmu hoda, prstići na stopalima su mi se grčili u tačno određenim fazama koraka, a onda se opuštali i stopalo se vraćalo u svoj idealan oblik. Gledala sam u svoja stopala u travi. Bela koža, ljubičasti noktići i zelena trava okolo. Spustila sam se do reke, zgazila hrabro u mulj i uživala. Mekana, masna i vlažna zemlja mi je hladila stopala, a u prljavoj reci je lebdeo odraz mog tela, a kad se nagnem, i lica. Pomislila sam – Najlepša sam leti.

Pas se nije čudio što sam malo bio bosa žena. Pas se prema meni ponaša isto i kad sam veliki muškarac u zelenom duksu i kad bosa hodam po travi. Pas se očigledno odlično razume u život.

Svukao sam mokre pantalone sa kukova, bez otkopčavanja, i zeleni duks, i prebacio ih preko ramena.Ostao sam u lepim crvenim gaćama i beloj majici sa kratkim rukavima. Jedan gnjurac je proleteo paralelno sa površinom reke, brzo, možda bih mogao da kažem da je to bio brišući let. Pratio sam ga pogledom. Leteo je dok mi nije izašao iz vidokruga, a verovatno i posle toga, ali će u jednom trenutku sleteti negde. Znam to, mada to neću videti. Imam iskustva s tim stvarima, niko ne može stalno da leti, ma kako to u trenutku izgledalo.

Hodao sam u gaćama, s psom, i video sam da su se neki čudili. Nije ih bilo mnogo, ali skoro svi koji su me ugledali, čudili su se. Nije se čudila jedna devojčica sa dugačkom žutom kosom, u roze cipelicama s kaišićem, da vam sad ne objašnjavam kakve su tačno cipele, ali lepe su. Svi znate takve cipele. Ona me je pitala gde sam kupio gaće i psa. Rekao sam joj da se za gaće ne sećam a da psa nisam kupio. Rekla mi je da su mi lepi i pas i gaće. Zahvalio sam joj i rekao da se meni sviđaju njene cipele. Rekla mi je da mogu da ih kupim u jednom tržnom centru, u prizemlju u radnji koja ima velikog medu u izlogu. Onda je došla njena mama, zgrabila je za ruku i odvela. Mala mi je mahnula, pa sam i ja njoj.

Posle sam sela na obalu i dosta dugo gledala preko krova jedne sive zgrade s druge strane reke.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Ne biste me više zadržavali Novembar Populizam: Najbolje devedesete / Novembar „Deguelo“ talasi Sandra Todorović: Kamen gori, val se pjeni Holandija Lara Marinković: Malo ne o fudbalu ·