Matematika
U VAZDUHU · kolumna

Raspoređujem slova po iluziji belog papira koju vidim na monitoru. Uz pomoć tastature im određujem mesta tako da njihov raspored formira niz reči srpskog jezika. Razdvajam ih znakovima interpunkcije, da se lakše čitaju i da se grupišu u rečenice, koje potencijalnom čitaocu prenose ono što se dešava u mojoj glavi. Samo treba rasporediti slova na određeni način.

Učio sam pre trista godina teoriju verovatnoće, statistiku, kombinatoriku, i uopšte matematiku. Tamo je moguće naći zanimljive teorije, dokaze, i formule za izračunavanje broja kombinacija, permutacija i varijacija, pod određenim uslovima. Teško je čoveku da ne bude zaljubljen u matematiku, čoveku koji se bar malo potrudio da razume o čemu se tu radi, pošto se tu radi o svemu.

Danas me je obuzelo razmišljanje o tom raspoređivanju slova, pa sam išao u goste kod matematike da vidim šta će ona da mi kaže. Zanimalo me je da li može da se izračuna verovatnoća da se slučajnim ređanjem slova dobije odlična knjiga. Čitao sam ranije neke rasprave na tu temu, ali sam mnoge zaboravio. Sećam se da sam nešto otprilike ovakvo jednom razumeo – Ako bismo stavili jednog majmuna pred tastaturu, i ako bi on bio besmrtan i svoju besmrtnost iskoristio da beskonačno dugo lupa po tastaturi, on će skoro izvesno proizvesti bilo koji dati tekst, odnosno, napisaće sve knjige koje su ikada napisane, i sve ostale, i to beskonačan broj puta. A ako bismo imali beskonačan broj majmuna koji kucaju po beskonačnom broju tastatura, onda bismo sve što je ikada napisano dobili odmah.

Ozbiljna stvar. Mada mi se čini da opet razumem. Jedino me je bunio termin – skoro izvesno, ali sam definiciju odmah našao. To znači – da verovatnoća asimptotski teži jedinici kako prolazi sve više i više vremena, i u konačnom vremenu postaje veća od bilo koje unapred zadate verovatnoće, ma koliko velike.  Ovo mi je tu negde, kao razumem, ali mi ipak malo i beži.

A opet, beskonačan broj majmuna, to je baš mnogo majmuna. Beskonačno dugo, to je najduže, to je duže od svega, pa i od samog sebe. Beskonačnost nikako da stvarno razumem. Kao da je ponekad dodirnem, ali to toliko kratko traje, možda baš beskonačno kratko.

A ima i ovo, što mi je rekao jedan Amerikanac – Na dovoljno dugačkoj vremenskoj liniji, verovatnoća preživljavanja svakog pojedinačnog živog stvora pada na nulu. – To lako razumem, i u meni izaziva strah i olakšanje.

Uopšte, vidim da ne znam skoro ništa, ali znam da mi se luta po mojoj vremenskoj liniji, lupa mi se po tastaturi, pred kraj ovog dana, dok veliko jato vrana preko moje zgrade leti ka Novom Beogradu.

Vila Duraco Pouke iz prošlosti: Duh svira klavir Ada Ciganlija (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Između života i smrti Ofsajd Žena na ivici nervnog sloma: Ofsajd Tour de France Utorkom na dva točka: Tour De France 2016 ·