Mont Everest
U VAZDUHU · kolumna

Hladno mi je. Retko mi je hladno. Skoro mi nikad nije hladno, ali sad jeste. Nekad, neposredno pre nego što ću leći u krevet da spavam celu noć, pomislim kako je baš hladno i srećan sam što imam dobar pokrivač, a onda, čim legnem, moram malo da se otkrijem, jer mi je pretoplo. A sad nema nikakve sumnje da mi je neprekidno hladno najmanje pola sata, a sigurno i duže, jer se sećam da mi je mama govorila da kad osetim da mi je hladno da je onda kasno.

Kinuo sam već četiri puta. Mogao bih da se obučem, mogao bih da popijem rakiju ili da pojedem nešto ljuto, ali ništa ne preduzimam. Ne bi trebalo da se razbolim jer sutra imam obaveze koje ne mogu lako da odložim. Ipak, ne mrdam. Jedan mišić ispod levog niza rebara mi igra, verovatno od hladnoće, aktivirao se kad sam poslednji put kinuo.

Kod kuće sam, preda mnom je nepregledan niz mogućnosti da se ugrejem. Mogao bih da zatvorim bar jedan prozor. Prsti kojima kucam su ledeni, skoro svi, i boli me palac na levom stopalu, i mada taj bol nema veze s hladnoćom, ja ga neminovno s hladnoćom povezujem. Sad već osećam ceo levi list, i pomalo koleno. I evo, dok o hladnoći pišem, počinju uši da mi gore, sigurno su i crvene, i cela leva noga mi je odjednom vrela.

Ne vredi, nisam sposoban da se održim u jednom stanju dovoljno dugo da ga opišem. Dok se sećam kako su mi se prsti na rukama malopre ledili, oni se opiru, samo su oko noktiju hladni, ali i to mi već izmiče.

Meni više uopšte nije hladno. Čitao sam o ljudima koji su pomrli dok su se peli na Mont Everest ili s njega silazili. Posebno se sećam žene koja se pri spuštanju smrzla, naslonila se na ranac i tako ostala. Ranac se negde zagubio, a ona je ostala u tom položaju. Njeno telo se ne raspada zbog hladnoće, ali njoj više nije hladno. Prema svemu što znamo, i njoj su gorele uši dok je umirala od hladnoće.

Ja Mont Everest ne mogu iz prve ni na geografskoj karti da nađem, ali znam da mi je objektivno hladno, a subjektivno mi uši gore. Moj mali univerzum se širi dok pokušavam da ga smestim u džep, ali u džepu nema mesta. Imam najveće pantalone na svetu, ali su mi džepovi mali. Često se cepaju pa ih nosim kod krojačice da ih zakrpi. Ona ih žena krpi kako ume, a ume tako što ih uvek smanji. Kad joj se žalim da imam sve manje mesta u džepovima, ona mi kaže – Ne može sve što imaš da ti stane u džep.

A ja se mislim – Jok i ne može. Jedva čekam da džepova u potpunosti nestane pa da u njih stavim sve što imam.

Vetar i zastave - nepojmljivo Vetar i zastave: Nepojmljivo Trka (photo: Wouter Hagens) Utorkom na dva točka: Keirin People Watching Prozor u dvorište: People Watching Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: On the radio