Multiverzum
U VAZDUHU · kolumna

Probudio sam se jednog jutra kao ona. Vretenasta lepotica s žutom kosom, visoka, lepa i nežna u skladu s mojim najsmelijim željama. Probudio sam se kao anđeo s crvenim noktima, tankim zglobovima i oštrim belim očnjacima. Nisam se mnogo čudio, jer tome po prirodi nisam sklon. Istuširao sam se i povremeno mi je bilo neprijatno dok sam dodirivao svoje telo. Dok sam se brisao, uživao sam u lepoti kakvu sam oduvek imao osećaj da zaslužujem. Obukao sam se i izašao.

Bio sam žensko ali su misli ostale moje, stare, i to me je brinulo, mada nisam sumnjao da će se i to nekako srediti. Hodao sam lako i mnogi su me muškarci gledali. Bilo mi je jasno zašto me gledaju, ali sam znao da ne bih da imam nikakva posla s njima, naročito ne ta posla koja njima padaju na pamet. To mi se učinilo kao priličan problem, za koji nisam imao osećaj da će se lako rešiti, ali stvarno nisam mogao da mislim o tome, u tom trenutku.

Onda se desilo ono što je moralo da se desi. Naleteo sam na sebe, na svoje bivše telo. Ugledao sam ga kako stoji i gleda u neku tačku, preko ulice, u bogznašta što je ugledalo, tačno onako kako znam da se to dešava. To sam bio onaj poznati ja, glavom i bradom i psom koji je njuškao okolo. Pas mi je odmah prišao, malo sam pričao s njim, pa sam privukao pažnju i svom bivšem telu koje se, u najmanju ruku, zgranulo.

Bukvalno je zinuo kad me je ugledao. Nasmejala sam se jer znam taj izraz lica, u prvom licu. Dok mi je prilazio, pribrao se, svukao žutu vunenu kapu s glave i pitao me – Je l` ti smeta pas? – Pitala sam ga – Je l` ti izgleda kao da mi smeta?

Rekao mi je – Izgleda mi kao da ništa lepše od tebe u životu nisam video.

Bio je iskren, znam, jer znam da ništa lepše nije umeo ni da zamisli. Pitala sam ga – I šta ćeš sad?

Čučnuo je, pa sam spustila pogled za njim i videla da mi je jedna pertla odvezana. Dok mi je vezivao pertlu, pogledao me je i rekao – Za početak, da ti vežem pertlu. Greota je da anđeli padaju zbog odvezanih pertli.

Onda se uspravio i nastavio da mi se udvara na sve njemu poznate načine, pa je zakoračio iz okvira svih pravila, i dugo lutao daleko van granica svega što zna. Ja sam mu završavala rečenice, ponekad najavljivala šta će sledeće da kaže, pitala ga kako se nije setio ovoga ili onoga, i uopšte, zadirkivala sam ga kako god mi se prohtelo. Mamila sam ga nežno, u nemoguće.

Bio je neumoran i precizan, ali sam ja uvek bila korak ispred, jer naravno da sam bila.

U jednom trenutku, postalo mi je jasno da je dao sve od sebe, i sve što je uspeo da izmisli. Stajao je i zurio u mene, iscrpljen. Skoro odmah sam osetila da je shvatio ko je ko i šta se u stvari dešava. Bio je zapanjen, pa odmah zatim ushićen, hteo je nešto da kaže, ali nije imao više reči u sebi, mada mu reči u tom trenutku svakako ne bi pomogle.

Bio je preumoran, a ja sam samo nestala, kao anđeo koji nije došao prekasno.

Zeleno Srećna domaćica: Zeleno Devojka koja plače Pouke iz prošlosti: Vreme je za plakanje Vetar i zastave Vetar i zastave: Odavde vidim… Natalija Gončarova - Biciklisti Utorkom na dva točka: Stojani ·