Nasmejala se
U VAZDUHU · kolumna

Idu nizbrdo, ulicom kojom se ja penjem. Žurim, izašao sam da kupim nešto neophodno u tom trenutku i vraćam se kući, imam neka važna posla. Njih dvoje hodaju svojom levom stranom ulice, po kolovozu, jer su automobili parkirani tako kako su parkirani.

Ona je u majici na mornarske, horizontalne plavo bele pruge, letnjoj suknjici do kolena, i u žutim baletankama. Ima dugačku talasastu kosu i naočare. Ruke su joj prekrštene ispod grudi, i tako hoda. On ima ranac na leđima i narandžastu kesu u levoj ruci. Dobra kesa, jaka, 100% biorazgradiva, piše na njoj. U beloj majici je sa kratkim rukavima, krem bermudama i japankama. Uredno je podšišan ali se nije brijao nekoliko dana. Ona hoda pravilno ali ne elegantno. Ona je obična devojka sa naočarima. On hoda tako što pazi da mu japanke ne spadnu sa stopala, i na kraju svakog koraka mu stopalo malo prstima cimne na unutra. Kao patka, ali ne skroz, nego samo kao nagoveštaj takvog hoda.

Opušteni su, vidim ih, ali to nije zbog toga što su dugo zajedno nego zato što su prosto opušteni kad su jedno pored drugog. Ubeđen sam u to, mada sam ih sad prvi i verovatno poslednji put video. Poznaju se kratko, ali su jedno za drugo, i to njihove duše znaju, i njihova tela, samo oni još treba da se priviknu. Njene prekrštene ruke bi trebalo da pričaju neku drugu priču, neku o zatvorenosti, ali ne pričaju, nego baš suprotno. To ne mogu da vam objasnim. Čovek mora da gleda ljude, i da misli o njima, da pažljivo posmatra i izvodi zaključke, i onda posle nekog vremena dobije oko za to. Ali kažem vam, ona je otvorena i opuštena, zbog njega.

Dok se mimoilazimo, on kaže – Pa to je kao u cirkusu. I onda se desi ono zbog čega vam sve ovo pričam. Ona se nasmeje. Ona se nasmeje, i cela ulica bljesne, u šest minuta do deset uveče. Ona se nasmeje, napravi odgovarajuće grimase, ispusti odgovarajuće zvukove, i kad se to završi, iz njenih usta izađe dodatak smejanju, ravan zvuk, grlen, neočekivan. Neobičan zvuk, ljudi obično ne proizvode takve zvukove. Sili života nije bilo dovoljno to smejanje, kipelo je sve u toj običnoj devojci sa naočarima i moralo je nekako da izađe, i izašlo je tako, tim zvukom.

On se okrenuo ka tom zvuku, ka njoj, pogledao je, a njoj nije neprijatno, a lako je moglo da joj bude neprijatno. Ali njoj je bilo zabavno, i onda oboje počnu da se smeju. Savijaju se od smeha. Sila života je rušila sve pred sobom. Sva neprijatna osećanja zbog neočekivanih zvukova pretvorila je u radost. Nisu ostale ni ruševine, ostalo je samo prazno igralište za njihove dve duše.

Emma Pouke iz prošlosti: Ljubavna škola nepismene ledi Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Kako sam proveo godišnji odmor Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Metak za zrikavca Deda Srećna domaćica: Deda