Novi tekst
U VAZDUHU · kolumna

Pre jedno mesec dana sam upoznao čoveka. Živeo je na selu, na svom imanju, negde kod Kosmaja. Gajio je koze i pravio sir od njihovog mleka. Svakoj je znao ime. Tog jednog dana sam ga upoznao, a sutradan mi je njegov sin javio da je umro. Napisao mi je ovako – Ivane, moramo sve dogovore da otkažemo jer mi je otac jutros preminuo. Obična poruka o otkazivanju dogovora, ali s najjačim razlogom koji postoji – tog čoveka s kojim sam se dogovarao više nema.

A bio je to prosed čovek, žilav, s bradom. Tog dana kad smo se upoznali pričao je o tome da će kokošinjac da pomeri jedno dvadeset metara desno, jer mu zaklanja pogled, ali da će da mu ostavi funkciju, mada u tom trenutku nije imao kokoške, ali je planirao da ih nabavi. Rekao je i da se bez svinja ne može. I to mu je bilo u planu, da gaji svinje. Pričao je da je voda veliki problem, da je nema dovoljno ili da je preduboko u zemlji.

Pričali smo i o kuvanju i sve smo se razumeli. Sve o čemu smo pričali, voleli smo da spremamo i da jedemo na isti način. Bio sam ponosan što se razumemo. On je bio prilično stariji od mene, i prijalo mi je što sam i ja u istom fazonu kao i on. Kao, taj tip što živi na brdu, s kozama, taj što mi izgleda kao da mu je sve jasno, i ja, koji se osećam kao da mi ništa nije jasno, slažemo se u nečemu. Osetio sam se kao da sam na pravom putu.

A onda sam sutra saznao da je preminuo. Taknuto maknuto. Odatle nema povratka. Kad umreš, to je to, umro si i više nema priče s tobom. Nema pomeranja kokošinjca, nema svinja, nema problema s vodom. On ne može više ništa da kaže, možemo možda mi koji smo ostali da živimo još koji trenutak posle njega da mislimo šta bi nam rekao o nečemu da mu je duša ostala u tom telu, ali ne možemo da budemo sigurni da bi baš to rekao. To su sve nagađanja, jer nismo bili u njegovoj koži.

Svestan sam da ljudi umiru. Jasno mi je da kad neko umre, najverovatnije ga nikad više neću videti. Svestan sam da je to normalno. Ovaj čovek o kome vam pričam nije bio moj blizak prijatelj, roditelj i uopšte, nismo bili bliski, samo smo se razumeli jedno četiri sata jedne subote, ali sam iz nekog razloga ostao zagledan u njegovu smrt, u tu činjenicu da ga više nikada neću videti. Sve mi je jasno i svega sam svestan ali mi je ponekad teško da razumem.

A opet, smrt i konačnost kao njena očigledna posledica, često mi izgledaju jedna zastrašujuće romantična ekipa. Ograničenost rokom trajanja biomase od koje se sastojimo mi deluje oslobađajuće. Ponekad umiranje vidim kao mrežu ispod trapeza u cirkusu.

Pučini Pouke iz prošlosti: Varljiva sreća operskog zavodnika Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Dijagnoza Četiri venčanja i sahrana Žena na ivici nervnog sloma: Svadba, svadba! Partibrejkers Populizam: Najbolje devedesete / Partibrejkers „Kiselo i slatko“ ·