Foto: Nemanja Špoljarić
U VAZDUHU · kolumna

Jednom kad sam imao sto godina bio sam na Bulevaru, oko podne. Padala je kiša, i malo sneg. Ulica je bila mokra, šljapkao sam i od kapljica branio nogavice jedinih pantalona. Na tezgama su bile gaće i kobasice iz Mađarske, cigarete i lekovi za srce i naočare sa dioptrijom.

foto: Nemanja Špoljarić

Ruke su mi bile u džepovima, kapa na glavi, a glavu sam uvukao duboko u jaknu, samo su mi oči virile. A kroz te oči sam video dve devojke kako izlaze iz taksija. Ravne žute kose, bunda i kožna jakna, helanke, štikle i duboke, lakovane crne cipele. Tašne okačene o leve podlaktice, jedna desnom rukom vadi ključeve. Izašle su iz taksija i presekle trotoar neposredno ispred mene. Jedna je rekla, ova malo viša – Ne možemo ovako, nećemo stići, moramo da se organizujemo. I uđu u zgradu.

Prošao sam kroz njihove mirise. Parfemi i šamponi. Mislio sam kako bi bilo provući prste kroz neku od tih kosa, dodirnuti neko od tih nežnih i negovanih lica, gledati je u oči dok se ne buni što je dodirujem. Nije me brzo prošlo, dugo me je držalo, držalo me je godinama. I sad lako, jasno mogu da ih vidim kako nehajno izlaze iz taksija i pomeraju svetove miševima oko sebe.

A jutros, skoro na istom tom mestu, najviše dvadeset metara niz Bulevar, isto je sve mokro, isto se branim od kapljica, samo što nisam u jedinim pantalonama i nemam sto godina nego mnogo manje, iz taksija izlaze dve devojke. Mogle bi da budu ćerke onim mojim devojkama, samo nemaju žute kose, i ova viša kaže – Ne pada mi na pamet da idem peške. Pored njih stoji momak, istih godina kao i one, đubretar. U fluorescentnom prsluku je, naslonjen je na zelenu kantu, s metlom, i gleda ih.

Uhvatim mu pogled. To je taj pogled. Rekao bih mu nešto, ali ne mogu da mu kažem ništa što bi ga utešilo. Znam da mora mnogo neverovatnih situacija da se desi da bi on provlačio prste kroz kose takvih devojaka, a da se one ne bune. Znam da je verovatnoća za to skoro zanemarljiva, ali da postoji. Ipak, ćutim. One kupe cigarete i vrate se u taksi, on odgura kantu u jedan ćošak i počne da čisti.

A za to vreme, na Jadranskom moru, na severu, na jednoj stenovitoj obali, morski talasi polako od te stenovite, prave peščanu plažu. Dok se taj posao ne obavi, a i dugo posle toga, mnogi će imati te naše poglede. Neki ćemo prolaziti kroz iglene uši računa verovatnoće, a neki nećemo.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nalazi iz detinjstva Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Horhe, Žorž i Žorže Bicikl Utorkom na dva točka: O vožnji bicikla i sedam velikih životnih istina Trista dinara Srećna domaćica: Trista dinara ·