Ivan Tokin
U VAZDUHU · intervju

Posle uspeha koji je doživeo njegov prvi roman „Najnormalniji čovek na svetu”, Ivan Tokin je spreman za novu avanturu za koju jedva čeka da počne

Ušao si u uži izbor za Ninovu nagradu, posetioci portala City Magazina su tvom romanu dali najviše glasova od svih romana koji su bili nominovani. Kako se sad osećaš kad je tvoj roman doživeo uspeh, da li si to uopšte i mogao da pretpostaviš?

Ja sam od tog romana dobio najviše onog trenutka kad sam ga završio, a sve ostalo je dobrodošlo i radujem mu se. Osećam se kao da sam nešto završio, iz toga mnogo naučio, i spreman sam da idem dalje. Uspeh nisam očekivao, ali me nije iznenadio.

Uži izbor za NIN-ovu nagradu doživljavam kao prepoznavanje od stručne javnosti. O takvim priznanjima nisam razmišljao kad je roman izašao, i mislio sam da me to uopšte ne interesuje, ali se ispostavilo da me interesuje, i da mi je bilo drago kad sam video da je roman u prvih 11. Nisam siguran da li mi se to sviđa ili ne, ali je tako, za sada.

Nagrada City Magazina za knjigu godine mi je draga, jer City Magazine doživljavam kao svoje matično boravište, tu sam počeo prvi put redovno da objavljujem ono što pišem, to se i dalje dešava i nadam se da će trajati. Osim toga, to je prva nagrada koju sam dobio u životu, za bilo šta što sam uradio. A nije zanemarljivo ni što sam od novčanog dela nagrade platio sve zaostale račune.

Ljudi su na društvenim mrežama masovno objavljivali slike tvog romana i kako ga čitaju uz kafu, ćebence, psa, u raznim svetskim gradovima, na plažama… Da li je to bila smišljena kampanja i otkud uopšte takva pomama?

Nije smišljeno. Ne znam kako se to desilo, neko je počeo, pa je onda još neko to uradio, i tako se valjda zavrtelo. Bilo je fino, razne situacije, mesta, ljudi. Interesantno je gde je sve ta knjiga stigla. Sve te fotografije imam u jednom folderu, i možda bi moglo nešto da se uradi s njima, ali verovatno neću ništa uraditi, jer mi se čini da je to pretenciozno. Verovatno ću ih samo imati i povremeno gledati i biti srećan.

Osim tih fotografija, nastala je i pesma inspirisana knjigom. Jedan naš čovek koji živi u Kopenhagenu, sa svojim prijateljima napravio je pesmu, snimio je, poslao mi je, i ja sam bio presrećan. Knjiga je dobila rođenu sestru. Ta sestra se trenutno pušta na radiju, na bar dve je domaće liste, i mnogo mi je drago zbog toga. A s tim čovekom sam u kontaktu, i planiramo neku saradnju. Drago mi je što me ova knjiga povezuje s normalnim svetom.

Da li si zadovoljan komentarima, da li su te ljudi shvatili onako kako si hteo i očekivao?

Nisam ništa očekivao, i ne očekujem. Komentari su takvi kakvi su, svako knjigu doživljava na svoj način, kao i sve drugo. Svako shvatanje je jednako važno i istinito. Ne mislim da postoji ispravno shvatanje umetnosti. Ljudi su me razumeli kako su mogli. Da li mi se sviđa kako su me razumeli? Sviđa mi se. Naročito mi se sviđa što ljudi čitaju tu knjigu i što imaju potrebu da nešto kažu o tome.

Imaš li ideju za novi roman? Da li si probio led, pa se može očekivati da ćeš sledeći roman brže napisati, a s obzirom na to da se ovaj krčkao godinama?

Ovaj roman se u stvari nije krčkao godinama. Više sam pričao o tome da pišem nego što sam pisao. Ovaj roman je od ideje, koja se tokom pisanja izmenila do neprepoznatljivosti, pa do izlaska iz štamparije, nastajao šest meseci.

Za drugi roman imam neke ideje, videću koja će da me obuzme u trenutku kad sednem da pišem. Naučio sam da je pisanje romana za mene avantura, kao da imam kartu da putujem, ali ne znam kud se ide, ali dokopao sam se karte, putujem i ne vraćam se dok se ne završi. To će se desiti sledeće zime, prijaviću se za neki od programa za pisce, da me puste da negde živim mesec dana ili još bolje šest nedelja, i da pišem, pa ćemo videti šta će se desiti. Jedva čekam.

Šta je za tebe „ronjenje“ i „letenje“ u svakodnevnom životu?

Ronjenje i letenje vidim bez navodnika. Precenjena realnost stavlja navodnike na ronjenje i letenje. Ja bih sve vesti i dnevnike stavio u navodnike. Sve u žutim novinama, i svaka vest iz sveta politike, svako saopštenje neke radne grupe ili komisije, trebalo bi da ide s navodnicima. Svako predizborno obećanje je naučna fantastika u poređenju s tim što glavni junak u mom romanu roni i leti na načine na koje to radi.

Što se mene tiče, u svom svakodnevnom životu, ja isključivo ronim i letim.

Šta bi danas zapisao u što, dok si pisao roman, nisi znao a sada znaš?

Još uvek čitam i učim iz tog priručnika. Ne bih ništa novo zapisao, jer još ni mnogo toga što tamo već piše nisam usvojio. Ali trudim se, i u nekom trenutku sigurno ću imati još nešto da zapišem.

Silvan Grenžon Silven Grenžon: Duh igre na fotografijama Jovo Maksić Jovo Maksić: Ma biće bolje! Mora! braća duplas Džej i Mark Duplas: Svim srcem i zajedno u nove sitne pobede! ema fik Ema Fik: Dnevnik jedne Amerikanke ·