Sreća je od vazduha
U VAZDUHU · kolumna

Doneli su me skoro nepokretnog u bolnicu. Dok su me smestili na sto, nisam više mogao da pomerim nijedan deo svog tela. Čuo sam sve što se dešava oko mene, paniku, majku koja moli lekare da mi pomognu, mnoštvo nepoznatih glasova, lupkanje, razvlačenje kablova, zvuk nečeg teškog što se na točkovima vuče po podu. Nisam mogao da udahnem. Bio sam siguran da umirem, ali vazduh mi je toliko nedostajao da nisam uspevao u potpunosti da se posvetim umiranju.

Svet oko mene se utišavao, svi  zvukovi su se stopili u šum, koji sam sve slabije čuo. Panično sam pokušavao da mislim o svemu, čekao sam da ceo život počne da mi se odmotava, da shvatim nešto. Onda više ništa nisam čuo a sto na kome sam ležao se uspravio, i u trenutku kad se našao pod uglom od 90 stepeni u odnosu na pod, naglavačke sam se sručio u nešto što bih mogao da nazovem tobogan. Progledao sam ali je sve oko mene bilo crno, sa sivim odsjajima. Za te odsjaje sam znao da su neke stvari koje treba da razumem, ali sam se toliko brzo kretao da nije bilo nikakve mogućnosti da ugledam bar o čemu se radi. Propadao sam sve brže i odsjaji su postali sive linije. Tada sam se prepustio. Čekao sam da vidim šta će da se desi.

Neko mi je otvorio usta i u grlo uvukao plastičnu cev. Osećao sam dodire, bol u grlu, čuo sam mašinu koja je počela da pumpa vazduh u moje telo, za koje sam tada shvatio da još uvek postoji. Tobogan je nestao i sa sobom odneo i sive linije istine. Opet sam čuo zvukove. Neko je rekao – Evo ga.

Mama je vrisnula.

Nisam disao ali sam dobijao vazduh u pravilnim intervalima. Mašina je pumpala, ali mnogo manje zapremine nego što sam želeo. Živeo sam s premalo vazduha i počeo da se plašim da bi to moglo da potraje. U tom trenutku još nisam imao ni 30 godina i računao sam da bi moglo da mi se desi da bar još toliko provedem u situaciji s premalo vazduha za život, a previše za smrt.

Uplašio sam se. Toliko sam se uplašio da sam postao strah lično. Ako zamislite strah kao žicu na gitari, ja sam bio ta žica, a sve što postoji mi je bilo rezonantna kutija. Vibrirao sam iz sve snage, molio sam za pomoć, ali mi niko nije odgovarao. A onda sam osetio promenu, skoro beznačajnu, ali sam je jasno  osetio. U jednom trenutku uspeo sam da mašini ukradem malo više vazduha nego što mi je namenila.

Otimao sam. Počeo sam da osećam telo. Čim su mi se vratile ruke izvukao sam iz grla onu plastiku i disao. U tom trenutku bih se zakleo da nikad više neću poželeti ništa osim vazduha.

Onda mi se polako vratilo celo telo, mama je bila izbezumljena od sreće, tog dana i sutra sam bio omamljen, posle sam išao na razna ispitivanja i kontrole i ništa novo nisam saznao, pa sam prestao da idem, i ubrzo se sve to više nije pominjalo. Vazduh mi je opet pao na poslednje mesto želja, disao sam kao da ne znam kako je kad ne mogu da dišem.

Reklo bi se da sam sve zaboravio i najčešće se ponašam kao da jesam, ali ponekad, iznenada, udahnem čistu sreću. To se dešava retko, ali tada se pretvorim u malu svemirsku disalicu, dišem kao da mi je prvi put, koračam, pomeram se, jer mogu.

Čaj Srećna domaćica: Spašavanje nosoroga u Africi Knjizevnik nagrađen Oskarom za najbolji film Pouke iz prošlosti: Propustio si, a nisi propustio David Bowie Vetar i zastave: Heroji Lupita Nyongo Žena na ivici nervnog sloma: Sve boje Oskara