Supermarket
U VAZDUHU · kolumna

Staklena vrata su se automatski otvorila ispred mene i propustila me u supermarket. Uzeo sam korpu sa gomile i krenuo po tri stvari koje su mi nedostajale. Hleb, kuglice mocarele i zelene maslinke s košticom.

Na prvom koraku me je presrela devojka, promoterka zadužena za novi brend toalet papira. Meni je poznat taj promoterski posao, posao upijača mrzovoljnih pogleda. Ja joj nisam dao svoj, pa smo popričali. Sve je znala i sve mi je rekla. Naročito mi je pogledom saopštila da bi bilo najbolje na svetu kad bih kupio to promotivno pakovanje. Kupio sam. Za 270 dinara sam dobio pogled iz dva crna oka, koji je govorio o svemu što joj se dešava u životu i što ju je dovelo na to mesto, ispred tih rolni, ispred mene u tom trenutku, a spakovala mi je i deset plus jednu rolnu troslojnog toalet papira.

Pokupio sam mocarelu, maslinke i hleb, i gledao na koju ću kasu. Izabrao sam jednu. Ispred mene je bio samo visok momak s konzervom energetskog pića u ruci. Ubrzo je spustio konzervu na pult ispred kase, na sam njegov početak, tako da u stvari zauzima celu površinu na koju bih i ja da spustim korpu. Obično bih pomerio konzervu i stavio svoju korpu, ali nekako tada nisam.

Visoki momak je počeo da razgovara sa visokom kasirkom, očigledno ne mareći ni za šta drugo. Nisam mogao jasno da čujem o čemu su pričali ali sam se nadao da joj on traži broj telefona. Pazio sam da ih ne ometam, nijednim pokretom, ni pogledom, ničim što bi moglo da ih uznemiri. Trudio sam se da stojim tako da niko u redu iza mene ne pomisli da se buni što se dešava neko nepredviđeno zadržavanje. Nemam pojma kako se stoji na taj način, ali sam stajao tako iz sve snage.

Izvadio je telefon, ona je diktirala, on je upisivao i rekao da je upravo zove, da joj ostane broj, da zna da je on, kad je bude zvao. Rekao je i da je simbolično kupio tu konzervu. Platio je i otišao.

Spustio sam svoju korpu na pult i poželela mi je dobro veče, prema pravilniku tog supermarketa. Odgovorio sam joj i pitao je – Jeste li vi to sad razmenili telefone? Rekla je  – Jesmo. –  I nasmejala se preglasno, iz grudi, i izazvala me da i ja počnem da se smejem.  Moje pitanje je oslobodilo silu koja je treperila u njoj, pa je i meni dala malo. Pakovao sam proizvode u kesu dok smo se radovali životu.

A život je ispunio telo te visoke devojke do te mere da je na trenutak nesumnjivo bila najlepša na svetu.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dolazim za 5 minuta… Super osam Žena na ivici nervnog sloma: Super osam Sedište Utorkom na dva točka: Sedište, kočnice i gume Tatsuo Suzuki Srećna domaćica: Teorije zavere ·