Lost in Translation
KULTURA · muzika

Pesme u filmovima su često sentimentalne trnoružice koje ponekad stoje kao katarza i pročišćenje a nekada potpuno drugačije oboje emotivne valere narativa. Nekada neka pesma transcedentuje film i postane omiljena karaoke zabava za sve polusluhiste sveta kao na primer „Knockin’ on the Heavens Door“ (Bob Dilan) koja je svoj neskromni život počela u novoholivudskom vestern klasiku u kome heroj i negativac zamene teze „Pat Garrett and Billy the Kid“, a nekad to bude suzonoša ratne pošasti kao u „Merry Christmas mr Lawrence“. Poslednjih godina smo svedoci da se stvari nisu drastično promenile….iako filmovi jesu.

Simple Minds – Don’t You Forget About Me (Breakfast Club, 1985)

Po legendi najveći komercijalni uspeh u karijeri škotskog benda Simple Minds je pesma koju oni nisu napisali i čak su bili druga opcija reditelja za završnicu svog epohalnog filma. Štaviše, indikativni spot, ili sam kraj filma u kojem se trijumfalno objasni veza srednjoškolskih anksioznosti i netrpeljivosti je obeležila osamdesete ali i Džona Hjuza, scenaristu i reditelja koji je adolescentima dodao nekoliko neočekivanih psiholoških nivoa.

Peter Gabriel – In Your Eyes (Say Anything, 1989)

Rediteljski prvenac Kamerona Kroua je ova tinejdžerska melodrama o aspiraciji ali i nepatvorenoj ljubavi koja svojom naivnošću (i trapavošću) gotovo mitološki boji hormonalne disbalanse koji dobijaju izglede velikih ukletih bronteovskih romansi. Definitivna uloga ranog Džona Kjuzaka i zaboravljene Ion Skaj, međutim scena u kojoj naš mladi heroj u rano jutro ispred kuće svoje dragane drži geto blaster (veliki kasetofon) sa koga odzvanja ni manje ni više nego Piter Gebrijel sa svojom (polemički) najboljom pesmom „In You Eyes“ je pesma koja je završila nevinost epohe na veličanstven način.

Bajaga – Moji drugovi (Ni na nebu ni na zemlji, 1994)

Bajaga je već pet godina unatrag koketirao sa istočnjačkim ritmovima što ga je opasno približilo regionskom melosu, međutim njegov istinski narodnjak koji mu je već (nehotice) obezbedio mesto u Valhali domaćeg popa je ovaj kratki i zarazni uradak koji nema preterano veze sa (ne tako dobrim) filmom o pošasti devedesetih, Miše Radivojevića koliko je postao pečalbarska himna ali i tačka odbijanja svih hipsterskih Bajaginih fanova koji smatraju da se ovaj dopadljivi Zemunac prodao još albumom „Jahači magle“. Ipak ono što je očigledno da svi vaskoliki fanovi ove pesme pojma nemaju iz kog je ovo filma i da li se glavni lik (S. Cvetković) bavi „ćamcima.“

The Pixies – Where’s My Mind (Fight Club, 1999)

Iz današnje perspektive kada Pixies opet sviraju i slave se kao spasioci r’n’rola (u izmenjenoj postavi) i kada je Finčer najsvetlije blago savremenog Holivuda, iznenađujuća činjenica da su oboje pomenutih, te fatalne 1999 značili gotovo ništa van kriptične pop kulture. Ipak spoj autentičnog politički nekorektnog, nedvosmisleno anarhističnog filma protiv liberal-kapitalizma i nojz apartčika s kraja osamdesetih čija je svevišnja distorzija donosila prosvećenje i pokajanje ima itekako smisla pogotovu u poslednjoj sceni kada se svet koji poznajemo ruši dok suicidalna produkcija Stiva Albinija gitarama i ritam sekcijom ruši sve pred sobom. Veliki kraj velikog filma.

Jesus & Mary Chain – Just Like Honey (Lost in Translation, 2003)
Omiljeni romantični vapaj nedorečene ljubavi starijeg i mlađe (česta tema filmova Bilija Vajldera) odigrava se u nestvarnom urbanističkom okruženju postmodernog Tokija u kome se razvija platonska romansa Skarlet Johanson i Bila Mareja (u stvari autobiografska priča rediteljke Sofije Kopole). Stvorivši sopstvenu mitologiju ljubavi iz usuda nagoveštaja, oboje su svesni da će kraj biti pre samog početka. A za impresionistički kroki koji dolazi posle prvog, poslednjeg i jedinog poljupca najveće ljubavi dolaze škotske „drvoseče“ koje najlepše ruže seku motornom testerom, iza destruktivnih distorzija i spektorovskog doboša. Čista postmoderna.

Glen Hansard – Falling Slowly (Once, 2006)

Glen Hansard je danas kao i uvek bio nepoznati irski muzičar (ostatku sveta) koji je nekada davno dobio Oskara za jednu (neshvatljivo) jednostavnu pesmu koja je lajt motiv jednog (neshvatljivo) jednstavnog filma. Skoro pa autobiografskog, baš o jednoj pesmi koja spoji neke zanimljive i nespojive ljude i počne da živo svojim životom. Ono što ovoj naizgled na-na-na pesmi razvijenoj na dve repeticione melodije koju bi i osmogodišnjak osmislio je ta potrebna emotivna epifanija, zavodljiva lirika i suština rokenrola koji se i bazira na „odmah, sad i ovde“. Redak trenutak neponovljive hemije zbog koje je Hansard postao nacionalni heroj u rodnoj Irskoj.

Stefan Milenkovic Stefan Milenković & Edin Karamazov nastupaju u Novom Sadu ACDC-Angus-Young Top 10: Najbolji gitarski rifovi 11696358_1133015630048109_4748154292029280992_o Musicology festival – funk, soul, jazz i rap na Kalemegdanu Exit-Ljudi-foto-A-Kamasi5 Exit Avantura završena uz rekordnih 300.000 posetilaca od Petrovaradina do Jaza! · ·