Maja Gojković
U VAZDUHU · city klackalica

Evo i četvtog naleta za klackalicu, dve sedmice su iza nas, te je stigao čas za odvojimo žito od kukolja, da udarimo u fanfare za uspešnike i u ono nikad imenovano drugo za one koji su brljali a da to nije bilo nužno. Krećemo!

O bože koji blamovi:

U danima opšte neumerenosti koja je pratila masakr u Parizu, danima kada nam se ponovo pružila prilika da se po pitanju stava prema žaljenju ovde, na ipak značajnoj udaljenosti nanovo podelimo u dva tabora i sijaset podfrakcija, neki su uspeli da se istaknu na račun ipak individualnog neukusa. Tako je istrajno kvazikontroverzna i umišljeno liberalno misleća Jelena Karleuša na pariske teme poentirala ipak na planu sopstvenog bolno nezauzdanog narcizma. I to bez reči, postavivši upravo ovaj i ovakav pozdrav Parizu:

Temu je promašio i Lazar Džamić, marketinški stručnjak i autor zgodne i dovoljno zanimljive studijice o fenomenu stripa Alan Ford u bivšoj SFRJ, pobrojavši deset pojmova srpskog mentaliteta. Na stranu što se na toj listi (nestalnost, nagon, sujeverje…) ogroman deo navedenog da (hitrog i uglavnom jalovog uopštavanja radi) pripisati bilo kojoj društvenoj grupi, nimalo u vezi sa nacionalnim pedigreom, svaki ispad ove vrste u suštini može biti posmatran i kao zametak opasnih generalizacija na kojima počivaju svi oni silni –izmi sa negativnim sadržajem.

Niko nije to tražio, priželjkivao, sanjao… ali RTS nam je na pokaznom primeru svoje nove igrane serije u udarnom, kasnosabatskom terminu, seriji Komšije, ilustrovao kako izgleda TV rad u kome ama baš ništa ne valja – duhovitosti i iole zahtevnijeg i zaumnijeg humora ni u tragovima, tu su ravni i nezanimljivi likovi, neuzbudljivi nazovi-zapleti, odsustvo ritma i poente, scenografsko-kostimografska neubedljivost…

A potpuni promašaj su i jadikovke mudrih glava untar REM-a, koji se danima vajka što ovdašnje televizije ne poštuju njihovu preporuku da svoje infernalne rijalitije pomere u termine iza 23 časa. Članovi ovog tela time simuliraju stvarnost i simuliraju vlastitu preduzetnost i sopstvenu svrhu postojanja, a sve to u danima kada ovdašnji emiteri upravo na primeru rijalitija prilično bučno simuliraju funkcionalnu državu, obznanjujući kako svojim neumornim učesnicima uplaćuju socijalno i zdravstveno osiguranje!

Na samo razmeđi ova dva suprostavljena odeljka, odeljka za zaslužne i one kojima sledi pokuda, smestila se predsednica Narodne skupštine Srbije, Maja Gojković, a na konto svoje hidžab-epizode u Iranu. Maja Gojković je u tom konkretnom slučaju očitala možda i nenadanu staroradikalsku neumerernost, a na temu scenskog kostima i nepotrebno detaljistički postavljene mimikrije, što jeste za zvižduke, ali je s druge strane na par dana zabavila naciju, nenamerno podtaknuvši pojedince da još jednom isprobaju istintsku duhovitost kojom su darivani. Evo i jedne od brojnih remix-pošalica nepoznatog autora:

 Bravo! Bravo! Bravo!

Za početak najiskrenije čestitke i pohvale idu na adresu svih autora i svih izvođača radova kada je u pitanju radijska emisija Dragstor ozbiljne muzike, koja je nedavno proslavila 35. rođendan. Jeste da je taj epitet (‘ozbiljna’) i inače diskutabillan, jer jasno je kao dan da je sada ozbiljna muzika nekada bila popularna (pop-) muzika, ali svaka čast svima koji na uzorku od pola veka, a bez ijedne mrlje i krupnijeg pokleknuća, istraju na nečemu tako pipavom i slabo uvreženom pa još u u atmosferi opšte nenaklonjenosti prema misijama takve vrste. Bravo!

Iako je tek počeo, pohvale na račun već pominjane istrajnosti zaslužuje po svakom aršinu punoletni  Festival autorskog filma, kao neophodan i smislen dodatk prilično siromašnom i na pogrešan način svedenom kino-repertoaru. Iz obilja naslova posebna preporuka neka ovom prilikom prati ostvarenja Šaulov sin, Chevalier, Džejms Vajt, Louder Than Bombs, Aferim!…

Da malo razbijemo ovaj tradicionalistički vez, u maleni fokus stavljamo Katarinu Vukmanović (koja je, kako je pojašnjeno na kraju ovog izdanja, četiri petine filolog, jedna petina antropolog) i njenu prvu zbirku priča Buke (objavila Otvorena knjiga). Već samo na uzorku naslovne priče, autorka pokazuje zanimljiv i zavodljiv detaljizam , diskretan humor, melanholiju koja neizostavno prati svaku promišljeniju egzistenciju i veru u moć nedorečenog i tek ovlaš, negde u dubini pripovednog kasdra, pomenutog.

Pažnju bezrezervno zavređuje i izložba radova Nadežde Petrović u izložbenom prostoru prestoničkog Doma vojske. Nadežda Petrović predstavlja po svim osnovama vodeće ime u sferi srpskog impresionizma, i svaka pa i ova prilika za novi susret in vivo sa njenim delima vredna je i pohvala i onog metaforičkog suvog zlata, te u toj meri da ni nedostatno osvetljenje u galeriji ne kvari utisak u značajnijpj meri.

Pohvalu je svakako zaslužila i Ana Ćurčin za još jednu odličnu numeru – Remain Calm je tako rečita ilustracija znalački aproprijiranog atlantskog indie-folka, a spot koji prati ovu pesmu, premda odveć sličan opaženom u filmu Neposlušni, ipak je funkcionalna i dovoljno efektna pratnja za ono što nam i u ovoj krajnje uspeloj epizodi nudi trubadurka Ana Ćurčin.

City Klackalica Klackalica 03: Novo sledovanje čvrga i aplauza City klackalica 02 City Klackalica #02 – ko je gore, a ko dole City Klackalica City Klackalica #01 – ko je gore, a ko dole · ·