Državljanstvo
U VAZDUHU · city klackalica

Sve je u redu. Načeli smo novu godinu, već joj i drugi mesec krckamo, odmorili smo dlanove za nove aplauze, pročistili grla i okrepili glasne žice (nakon januarskih derneka), te možemo da otvorimo i novu sezonu klackanja. Krećemo…

Pokude:

Nastavila se, doduše, nimalo iznenađujuće, sezona olakog poklanjanja srpskog državljanstva. Možda i u istom danu stigle su medijska objava u kojoj se jedan od (prestolo)naslednika dinastije Karić pohvalio da je od budućeg kuma, Stivena Sigala, na poklon dobio nož, kojim će preseći pupučanu vrpcu na rođenju svoga deteta, i vest da je Sigalu ekpresno dato srpsko državljanstvo. Sigalu se ubrzo pridružio i onaj šeik-biznismen-investitor-savetnik, što, imajući u vidu depopulaciju Srbije nije apriori loša stvar. Samo, ne možemo a da se ne prisetimo i birokratskog pakla kroz koji su na istom putu prošli (ipak, daleko, daleko zaslužniji) Timoti Džon Bajford i Arno Gujon, neumorni francuski humanitarac (pa još i srpski zet).

Činilo se da ima nade  da se ta svinjarija ispravi, ali na koncu je, uprkos ovog puta prilično glasnom protestu obično upadljivo letargične stručne javnosti, smenjena Slađana Petrović Varagić, direktorka Kulturnog centra Požega, kažu, retko agilne institucije kulture u srcu Srbije. I ova vlast je time dokazala očekivano-neizostavnu bahatost, dobrovoljno, a histerično slepilo pred činjenicom da Srbija valjanih delatnika naprosto za bacanje nema…Nužna apsurdna dimenzija ovog slučaja pronađena je u oceni požeških naprednih vlastodržaca da je direktorka kriva, između ostalog, i za  „porast gledanosti rijalitija“!!!

A mnogima još zveče uši od nedavne sugestije cenjenog i vrlog prestoničkog vajara, možda s pravom i najviđenijeg u svojoj generaciji, koji je poručio vlastima da se porazmisle o otpuštanju zaposlenih u zakatančenim beogradskim muzejima, kanda, sve u cilju opšte štednje. Preporuka je, uz to, izrečena, prilično nonšalantno, te bi vlast, nošena ovim savetom, tim sveže i/ili skoro otpuštenima mogla i da poruči da utehu nađu u tome što će, recimo, jesti one (poslovične) kolače. Pripadnici relaksirane ekonomske klase mora da znaju šta je prava stvar.

I u novoj godini nastavila se pomama za u istini i istinoljublju ne baš utemeljenim medijskim preterivanjima o silnim uspesima naših mlađih glumica u dalekom i mitskom Holivudu. Ovaj put (ili nanovo?) na red je došla Ana Sakić (Srpski film, Đavolja varoš) kojoj su ovih dana usta puna samohvale o velikom joj uspehu u fabrici snova, nevolja je jedino što se pukom proverom na imdb-u (filmskom pretraživaču, nazovimo ga tako) stiže do zaključka da tamo ni ni pomena nema o tom filmu, reditelju (rediteljki?) krajnje začudnog imena, glumačkom partneru Sakićeve… a nema tog ostvarenja ni u filmografiji Mikija Rorka, koji je oduševio i koga je oduševila Ana Sakić. Nekada, u predinternetsko vreme, moramo priznati, varalo se znatno bolje…

Pohvale:

Možda i najbolja među dobrim vestima u periodu između dva zamaha ove vaše i naše Klackalice tiče se Žikice Simića, koji svake nedelje, počev od 10. januara ima emisiju (ovog puta nazvanu Neonska duga – Rokenrol magazin Žikice Simića) sada na talasima Radio Beograda 2. Time je RTS barem u konkretnoj epizodi pokazao da razume da samoproklamovana titula Javnog servisa podrazumeva i ispunjavanje civilzacijske svrhe, a Žikica Simić, kao provereno nacionalno blago, jeste savršen izbor za to. Bravo!

Premda pomenuti pokret uspešno egzistira nekoliko godina unazad, čini se da je tek nebrano grožđe u kojem su se u ovoj sezoni našli fudbalski i košarkaški klub SD Partizan dalo snažan podstrek i doprinelo vidljivosti Grobarskog treš romantizma, sada već autohtonog kulturnog pokreta i najosobenije kontrakulturne misije u Srbiji na uzorku od, recimo, poslednjih desetak sneveselih srpskih leta.

Imamo i notnu preporuku za ovu Klackalicu; skrećemo vam pažnju na bečejski bend Svetionici severa, vrlu petorku u sastavu Petar DolinkaZvonko StojkovPetar VujovLaslo SerdaZoran Lekić. Bend, poput one čuvene tihe vode, bregove roni već neko vreme, a preoručuje ih promišljeni osvrt na zaostavštinu vojvo-popa, združen sa amerikanom u meri koja i odgovora melanholiji kao dominatnom osećanju i tonu vremena u kome i oni i mi bitišem, kako umemo i kako znamo.

I tokom krajnje prevrtljive zime se mora se čitati. Tim pre kad je istinskih čitalačkih izazova i poslastica u izobilju, iz koga ovog puta izdvajamo klasik Srce je usamljeni lovac, glasovito starostavno remek-delo iz pera Karson Mekalers.Srce je usamljeni lovac (prevela Aleksandra Milosavljević, objavila kuća LOM) izvanredno-odlično-sjajna je studija o pet samoća koje se međusobno prožimaju u okruženju američkog Juga. Bez daljnjeg, rame uz rame sa delima Harper Li i Fleneri O’Konor, Srce je usamljeni junak je roman koji oduševljava kako onim glasno izrečenim, tako i onim implicitnim i tek ovlaš sugerisanim.

Pohvala ide i na račun organizatora nedavno završenog izdanja Kustendorfa; na svaku kritiku, jetku opasku, manje ili više zajedljivu zamerku uz usta i tastatura svih nas/vas u podnožju ili daleko od Mokre Gore, stižu gromoglasne pohvale tamo okupljenih; a tamo su ove zime bili Odijar, Garone, Porumbiju, Melani Loran… Nezadovoljnicima ostaje tek gorak ukus u ustima, ukus usled kiselog/nedostižnog grožđa, te prilika da još jednom ukažu na finesu Nemanja, kao, je l’ te, krunski dokaz verolomstva i nepostojanosti, a s druge strane jasno kao dan – u vrletima Mećavnika u danima Kustendorfa skup zvanica daleko je prestižniji  nego u bilo kojoj prilici na najviđenijim prestoničkim adresama i prigodama. Gastritis kao nekakva uteha!

City Klackalica Klackalica 06: Ko ne sluša pesmu, slušaće Sigala Stiven Sigal Klackalica 05: Zašto Stiven Sigal nije dobio Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke i druge priče Maja Gojković Klackalica 04: O zvaničnoj poseti Iranu i stvarima koje ćemo pamtiti City Klackalica Klackalica 03: Novo sledovanje čvrga i aplauza · ·