Radoš Bajić
U VAZDUHU · city klackalica

Bilo je izazova i u ovim danima bolno varljivih vremenskih prilika, pometnje oko FEST-a i priprema za osmomartovske tlapnje. Bilo je i vrednih i onih kojima packe sleduju, naravno, sve po zasluzi.

Aplauzi:

U ponedeljak pred zoru stigla nam je prva dobra vest za ovu sedmicu – naš voljeni Leonardo DiKaprio je napokon (iz petog pokušaja, naravno, sasvim zasluženo) dobio Oskara. Obećanog okupljanja (beo)građanstva na prestoničkom Trgu Republike (zasad) nije bilo, ipak, da se ne lažemo, jak je vetar vani, a ipak je najlakše lajkovati. Ionako se ispostavilo da je spomenuta Fejsbuk inicijativa tek prepis londonske izvornice, što nije golem greh, jer, kako smo davnih dana još, valjda naučili u pop-kulturi više ne postoje krađe, već samo manje-više legitimne aproprijacije.

Oskari u najprestižnijim kategorijama zaobišli su, pak, majstora-velmožu Džordža Milera, ali nije ipak sve tako crno. Jer, srca srpskih i susedskih trešera dobrano je ogrejala prilično opskurna Grandova zvezda nadimka Džidža, koja je u spotu za pesmu Kraljica, da ponovimo termin, preuzela u potpunosti estetiku i distopijsko šarenilo Millerovog Pobesnelog Maksa. Ubrzo po premijeri spota, grdnja na Džidžin račun stigla je od Seksi Sandre koja se, nešto ranije sličnog zahvata dosetila, a obe su tako još jednom podsetile na vitalnost i viralnost ovdašnjeg treša.

Na planu likovno-pojavnog ni ljubitelji visoke umetnosti nisu u potpunosti zakinuti; povodom Sretenja u Velikoj galeriji beogradskog Doma vojske otvorena je malo je reći izazovna izložba nazvana Kad su ženskinje postale građanke. Okosnicu čini motiv emancipacije žena u Srbiji, autorka izložbe je Gordana Stanišić, a na izložbi ponuđeno predstavlja znalački izbalansiran doprinos polemici o iskoraku ovdašnjih žena u pravcu relaksiranijih društvenih i rodnih odnosa u Srbiji tih nekih boljih dana. Važna obavest – izložba će biti otvorena sve do 17. marta.

Iz novije knjiške ponude izdvajamo triler minimalistički nazvan Ti (prevela Eli Gilić, objavila Laguna), zasista uzbudljivu i tečnu priču o opsesivnoj zaljubljenosti koja tihog knjižara nagoni da krene da sve jače i domišljatije steže obruč oko mlade i lepe glumice. Autorka Kerolajn Kepnes vlastiti izraz iznalazi u spoju Patriše Hajsmit i Džilijen Flin, a ovo njeno delo se može pojasniti i kao priča o ludilu ovovremenskog Toma Riplija, kome na raspolaganju sada stoje i društvene mreže.

Posle čitanja (ali i tokom čitanja!) može se đuskati, te vam preporučujemo da na bisovog bisa bis uživate uz poletni plesni hit Vidim istu ribu, iza koga stoje Bom Ziggy i Begefunk. Kreće se od starostavnog Swayzak zvuka, zastaje da se ukrca i Begefunk, a tu su i ukrasi svojstveni ranijoj inkarnaciji Bom Ziggyja (građanski – Milana Stanković, šire poznatog i po projektu SevdahBaby).

Grdnje:

Beograd se uhvatio u belosvetsko kolo i kada je u pitanju akcija nazvana Trka mira; pomalo očekivano ali ipak i na šokantan način, polazna matrica je unapređerna – iza trkača su se kretali tenkovi. Grešna nam duša, ali taj je prizor probudio asocijaciju na onu čuvenu i nezaboravnu fotografiju snimljenu tokom rata u Vijetnamu.

Kako se bliži premijera novog im filma Braća po babine linije, produkcija okupljena oko Radoša Bajić, figurativno govoreći, naravno, tuče iz svih oružja pa i teške artiljerije. Nakon dva filmska neuspeha (Led i Za kralja i otadžbinu) treće potklizavanje se nikako ne sme dopustiti, otud i združeno-sinhronizovani nastupi pooznatih istoričara, pesnika, dramskih pisaca koji nam sa svih strana pojašnjavaju značaj Bajićevog prikaza srpskog sela. Sve vuče da ćemo uskoro začuti i/ili pročitati i – Ko ne češlja babu, nije Srbin!

Mediji su izvestili i da su se ovih dana u najnovijem izdanju beskrajno-nezaustavljive Farme odnosi između ukućana dodatno zaoštrili jer nedostaje hrane, a ponajpre kobasica i mesa. Time je nenamerno nanovo potencirana ta uvek skladna rima između srpskih rijalitija i ovdašnje zbilje; beogradski vlastodršci su nedavno, naime, na izvesno vreme zaustavili rad narodnih kuhinja, za kojima očito postoji preka potreba i uprkos prosperitetu i sveopštem boljitku na koje nam svako malo bučno ukazuju ovi sa vlasti, a rijatiliji su ionako od starta ništa drugo do narodne kuhinje za ovdašnje klonule i pogladne selebritije.

Ipak, kao najšokantniji događaj u prethodnih par sedmica pokazala se reportaža Informera (koga sa puno pa i previše povoda mnogo zovu i Službenim glasnikom) o neimenovanoj mladoj Beograđanki, koja priznaje da živi sa 30000 dinara primanja i ama baš ni u čemu ne oskudeva! Uprkos sveopštoj i lako uočljivoj sirotinji, eto, Informer nas podseća sa je zarada rastegljiva i precenjena kategorija, a da se igrati kako vlast svira može i za…kikriki. Kolače će, očigledno, jesti neki drugi, nazovimo ih i tako, bolji ljudi.

Klackalica Klackalica #08: Naše malo vama može biti puno! Državljanstvo Klackalica 07: Sezona poklanjanja srpskog pasoša se nastavlja City Klackalica Klackalica 06: Ko ne sluša pesmu, slušaće Sigala Stiven Sigal Klackalica 05: Zašto Stiven Sigal nije dobio Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke i druge priče · ·