Sanja Vučić
U VAZDUHU · city klackalica

Dve sedmice (kakve-takve pop-kulturne ponude i pratećih brljotina) sasvim su dovoljan zalet za novu turu klackanja. I da naglasimo i slovnim putem – ovo je deseta, dakle, sitnojubilarna klackalica. Idemo, idemo…

Pokude:

Bez obzira na silinu žuči i prezira koje većina u svakoj prilici luči na pomen Eurosonga prethodnih par dana udarnički se pričalo o (nanovo, unilateralno) izabranom predstavniku Srbije za to takmičenje. A činjenica da Evropi nudimo Adele pored žive, sveprisutne i nimalo posustale Adele (pa još Adele sa dodatkom frizure tipične za pokojnu Amy Winehouse!) nekako je ostala u baš teškoj senci impresije da će nas i na tom nadmetanju predstavljati neko ko sa premijerom deli barem prezime. Ako ne pobedi, eto nam, kanda, nanovo priče o sveopštoj uroti i državnom udaru na evropske aspiracije vlade Srbije.

Pričalo se dosta i o trapavom pokušaju duše- i naciobrižničke cenzure; vrh pozorišta u Leskovcu otkazao je gostoprimstvo predstavi Crvena: Samoubistvo nacije zbog upitno nepatriotskih i uvredljivih rima i povika.. Tako se nepotrebno digla prašina oko jedne efmerne predstave iz sve dužeg niza predstava i projekata sestara Bogavac; brzopoteznoj i ne preterano zaumnoj provokaciji frljićevskog tipa dat je marketinški vetar u jedra, a goruće pitanje cenzure u Srbiji uludo je potrošeno na ne baš značajan primer.

Moraćemo ponovo i o grozomornom stanju estradnog (kvazi)novinarstva u Srbiji – tekstovi poput onog u kom su novinari čitanog dnevnog lista izvestili da im je Milena Dravić lično kroz suze potvrdila dojavu o smrti Dragana Nikolića ili zgoda u kojoj jedan od glavnih glumaca u mrtvoozbiljnom domaćem filmu tokom press-konferencije u okviru FEST-a treba da odgovara na pitanje da li i dalje pati za bivšom dragom, ponovo svedoče o poraznom zaključku da se kod nas hartija arči baš uludo, a da se tastature prihvata zbilja ko i kako stigne.

U žižu je je ponovo upala ponižavajuća koncertna ponuda u toj višoj ligi u Beogradu, u trenutku kada nastaju ovi redovi aktuelne su koncertne (i parakoncertne) najave gostovanja inače utihnuloga Enriquea Iglesijasa i striperske aristokratije protiv firmom Chippendales. Razumemo da neko mora da nastupa dok Marisa odmara i/ili lenstvuje, ali može li to iole maštovitije i ambicioznije?

Pohvale:

Poput dama koje se počesto jadaju da nemaju šta da obuku, i filmofili umeju da zavaše da nemaju šta da pogledaju u bioskopima. Međutim, ovih dana imaju jedan razlog manje za jaikovke – nešto ranije u odnosu na SAD u naša kina stigao je (Ne)profesionalac (Grimsby),  sumanuta, malo je reći raspojasana akciona komedija, sva u neodoljivim i izrazito nadahnutim preterivanjima i neumerenostima. Ubrzo nakon Dedpula ovaj (Ne)profesionalac hrabro koristi svoje R-rated ruho, te je pitanje svih pitanja u ovom trenutku da li će se i ovaj talas slobodarski intoniranih repertoarskih hitova, poput one bujice beskrvnih i kastiranih akcionih spektakala marvelovskog i sličnih im tipova, izmutirati u jalovu uranilovku i paražanr kao takav?

A prethodne sedmice u knjižare je stigla i vanredno uspela autobiografija Nila Janga, nazvana Teško izvojevan mir (preveo Igor Cvijanović, objavila kuća Dereta). Teško izvojevan mir pruža sve ono što u najboljem slučaju očekujemo od autobiografskih štiva slavnih muzičara – ispovest se čini iskrenom i promišljenom, a stoji i da Nil Jang na nekoliko kota u priči pokazuje i zavidnu količinu duhovitosti. Osim toga, priča je hronološki disperzivna, a pažnju privlači i fina ravnoteža između intimnog/intimističkog i sociološkog melanža u Jangovom vaganju doživljenog.

I ovog puta imamo reči hvale za anonimne internet i/ili Fejsbuk udarnike; ovacije slede na okupljene kreativce u FB grupi nazvanoj Neguj mo srbski jezik – i ova grupa/i ova misija dokazuje da se duh subverzije u Srbiji barem gotovo u potpunosti preselio u internetske zabate. Narečena grupa duhovito, katkad i urnebesno podseća na važnost nepristajanja na dogmu, a meta joj najčešće nisu samo jezički puritanci i pravopisnim normativima i rigidnošću opsednuti isključivci, te Neguj mo srbski jezik tako zadobija i razmere obuhvatnijeg parakulturooškog pokreta. I sve to uz dosta povoda za glasan i iskren smeh iz dana u dan. Bravo!

I u ovom kutku često grđeni RTS ume da prijatno iznenadi. Tako je ovih dana u galeriji ove kuće otvorena izložba Osobeni kolorista, na kojoj su iz privatnih arhiva i iz fundusa i dalje hiberniranog Narodnog muzeja izdvojeni radovi iz opusa znamenitog Stojana Aralice (1883-1980). Osobeni kolorista, autora izložbe Nikole Kusovca, zadržava se na izboru ulja na platnu, sa naglaskom na Araličinu vernost koloritu, a ova izložba sveukupno podseća na ipak nezamenljivi značaj neretko oklevateane i prezrene tradicije.

Za kraj – samo faktografski šturo, a uz rečitu video-ilustraciju. Sara Renar u Božidarcu 19.marta ovog leta Gospodnjeg.

Radoš Bajić Klackalica 09: Ko ne češlja babu, nije Srbin! Klackalica Klackalica #08: Naše malo vama može biti puno! Državljanstvo Klackalica 07: Sezona poklanjanja srpskog pasoša se nastavlja City Klackalica Klackalica 06: Ko ne sluša pesmu, slušaće Sigala ·