Bajic - Trifunovic_004
U VAZDUHU · intervju

Priči nikad kraja, to stoji, ali, s druge strane, priča nas je održala, njoj(zi) hvala. U potrazi za što privlačnijim pričama i sagovornicima koji svakako zavređuju vašu pažnju, stigli smo do ovog dvougla na književne teme, u kome smo ugostili dvoje pisaca koji ovih dana imaju dovoljno toga zajedničkog – svetlost dana ugledali su njihovi novi romani, valjani i zanimljivi (pa još u oba slučaja treći po redu), književnost vole i dobro je poznaju, a i imaju štošta s vama da podele. Može?

Maja Trifunović ima reč…

Povratak je tvoj treći roman, pa s tim u vezi prva dva pitanja – šta se promenilo u ovom međuvremenu i kako sada doživljavaš svoje mesto, ovde i sada?

Između moja tri romana praktično nije bilo međuvremena. Pisani su jedan za drugim, jedan drugom uvo do uva, nastali iz iznenadne i hitne potrebe, i potekli, rekla bih, s jednog istog mesta, mada dovoljno različiti po tonu i toku da ne budu puko pretresanje jednog te istog sadržaja. Moje međuvreme, zapravo, nastaje sada. Posle tri knjige napisane u tri godine oslobođena sam hitnje, spremna da napravim korak unazad i s mirom pričekam sledeću priču, o čemu god da je.

A kako ti izgleda srpska književnost i književna scena sada?

Nemam, nažalost, dovoljan uvid u srpsku književnost, posebno ne u savremenu, da bih mogla da iznosim ocene. S obzirom na broj domaćih naslova predstavljenih na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, izvesno je da pišu mnogi i da se piše rado i često, a o kvalitetu će, verujem, raspravljati oni koji su upućeniji od mene.

Čita li se ovde dovoljno i kako treba?

Nekome je dovoljna knjiga godišnje, nekom knjiga dnevno. Neko prvo pita: „Jel’ srećan kraj?‟, pa tek onda uzme knjigu. Neko kupi knjigu zbog korice. Neko čita više knjiga uporedo, a ne završi ni jednu, a neko se podrobno raspita pre nego što počne s čitanjem, jer to što počne uvek i završi. Ne mislim da postoji univerzalna mera onog što je dovoljno ni univerzalan recept kako treba čitati. Navike su razne i kod onih koji čitaju mnogo i kod onih koji tek čituckaju.

Tvoja književnost se sa svakim novim naslovom svrstava u odeljak ženske književnosti; žulja li ta odrednica i ima li zaista roda kad je u pitanju tzv. lepa kniževnost?

Kod nas termin ženska književnost ima pežorativno značenje, podrazumeva se da je pišu žene priglupe i površne, s viškom slobodnog vremena i manjkom uvida u sopstvene ograničene sposobnosti. Kao što muškarci ne pišu samo za muškarce, ne pišu ni žene samo za žene, kao što nema muške, nema ni ženske književnosti. Odrednicu žensko pismo, naravno, nismo skovali mi, postoji razlog zašto se ženska književnost na brojnim visokoškolskim ustanovama izučava kao poseban predmet, ali u rodnom određenju nije sadržan kvalitativni sud. Knjige mogu biti dobre i loše, za razbibrigu i promišljanje, ali muške i ženske nikako.

Kakvog čitaoca/čitateljku priželjkuješ dok pišeš novo delo? Ima li mesta takvim mislima prilikom pisanja?

Pisanje knjige je za mene proces i dalje toliko zanimljiv, zakučast i stalno nov, da sam nekako u tom postupku sama svoj čitalac, ne zamišljam nikog drugog.

Kako se osećaš sada u koži pripovedačice? Ima li još priča za pričanje?

Ta mi koža stoji kao salivena, niti me žulja, niti mi landara, skroz sam zadovoljna. Priča ima na sve strane, ali koju ću sledeću da pričam prvo sebi samoj, a onda i drugima, još ne znam.

 Šta čitati a da nije Povratak? Pred čime to vredi otvoriti četvore oči?

Ja bih svakako počela od krvavog, a ipak miroljubivog, surovog, a ipak nežnog romana Đorđa Bajića Jedno đubre manje.

Đorđe Bajić ima reč…

Jedno đubre manje je tvoj treći roman, pa s tim u vezi prva dva pitanja – šta se promenilo u ovom međuvremenu i kako sada doživljavaš svoje mesto, ovde i sada?

Pronašao sam svoj fah i stekao samopouzdanje. Krimići su moja prva ljubav, u ovom žanru se najbolje snalazim, tu sam svoj na svome. Uspeh Žute kabanice me je podstakao da nastavim da pišem misterije s lokalnim štimungom. U knjižare je upravo stigao roman Jedno đubre manje, a tu je i retro krimić u nastavcima Crveni sneg (novo poglavlje, potpuno besplatno, možete čitati svake subote na sajtu www.beforeafter.rs). Pišem ono što volim i to me čini srećnim. O svom mestu na našoj književnoj sceni ne razmišljam. To neka drugi određuju, ako žele i ako već mora.

A kako izgleda srpska književnost i književna scena sada?

Sajam knjiga se poodavno pretvorio u pijacu, a knjige su postale roba, još malo pa će se prodavati na kilo. Sasvim prirodno, pri takvom stanju stvari bofl preovlađuje. Opet, ako znate gde da tražite, domaći autori umeju prijatno da iznenade. Zbog toga sam u načelu, ipak, optimista. Srpska književna scena mi je sve zanimljivija. Oseća se veliki napredak, posebno kad je u pitanju žanrovska proza.

Čita li se ovde dovoljno i kako treba?

Čita se, nije da se ne čita. E, sad… O tome šta se čita i šta je najčitanije, možemo diskutovati. Veliki broj naslova u vrhu lista najprodavanijih biće zaboravljeno već za koju godinu. U to sam siguran. Što se mene tiče, pišem najbolje što mogu i nadam se da će moja proza pronaći put do čitalaca. Svestan sam da visok tiraž ne znači automatski i visok kvalitet.

I tvoja književnost se sa svakim novim naslovom, a bez obzira na kvalitativne domete, ponajpre svrstava u odeljak žanrovske književnosti; žulja li te ta odrednica i postoji li zaista žanr kad je u pitanju tzv. lepa književnost?

Odrastao sam čitajući Agatu Kristi. Obožavam žanr, kriminalistički pogotovo. Ne stidim ga se. Zapravo, čast mi je što me svrstavaju u istu nišu sa Čendlerom, Kristijevom, Elrojem, Lašonom… Mada, naravno… Dobra knjiga je dobra knjiga, bez obzira u koji koš je stavili. Etikete su tu samo da bi knjige lakše pronašle put do čitalaca.

Kakvog čitaoca/čitateljku priželjkuješ dok pišeš novo delo?

Nikad ne pravim kalkulacije i krojim romane isključivo po svom ukusu. Previše bi me opteretilo kad bih tokom pisanja razmišljao da li će se to nekom svideti ili ne. Uostalom, svetu se ne može ugoditi. Uvek će se naći neko kome se neće dopasti ono što radiš. Tako mora i treba, mada mi je bilo potrebno vreme da se na to priviknem. Srećom, reakcije na moje romane uglavnom su pozitivne. Da nije tako, siguran sam da više ne bih ni pisao. Zahvaljujući Ostrvu prokletih, prvencu, i već pomenutoj Žutoj kabanici, upoznao sam mnoge sjajne ljude koji sada predano prate moj rad. Ta interakcija između pisca i čitalaca veoma je važna, ume da bude izuzetno podsticajna.

Kako se osećaš sada u koži pripovedača? Ima li još priča za pričanje?

Ima, ima… Oduvek sam bio maštovit, pa mi ideja ne manjka. Trenutno, na primer, smišljam zaplet završnog romana iz trilogije o inspektoru Limanu. Još mi se neki planovi vrzmaju po glavi, ali o tom potom.

Šta čitati a da nije Jedno đubre manje? Pred čime to vredi otvoriti četvore oči?

Uh, teško pitanje. Ponuda domaćih izdavača je zaista odlična. Preporučiću Kingovu kultnu zbirku Godišnja doba, zatim klasične krimiće Krvava žetva i Ubistvo u Crvenoj kući. Od stripova: Valentina i Rip Kirbi. A ako vam se čita savremena domaća književnost, tu je, naravno, Povratak, najnoviji roman Maje Trifunović.

cover Marijana Pedović: Kad kuvanje postane nauka Minja Bogavac Minja Bogavac: Mir u haosu Marko Risović Marko Risović: Ljudske priče sa granice Krsto Radović Krsto Radović: Sanjao sam Mandarinu · · ·