šolje
U VAZDUHU · kolumna

Evo jedne ideje koja uopšte nije otkrivanje tople vode, ali me je koštala ozbiljnog naboravanja čela i kontemplacije s nekim mojim drugaricama koje uopšte ne misle tako.

Naime, sećam se pre mnogo godina kad je Lara bila mala devojčica u svetu koji je uglavnom podrazumevao ženska imena kao što su Slađana, Dragana, Ivana, Snežana, ponekad Jasmina.

Ne želim da se bavim antropologijom ženskih imena epohe, već da ukažem da smo u tom svetu muških imena Zoran, Dejan, Ivan, Vladan, svi mi u kuhinji imali jedan tiganj. Veliki glomazni koji je izgledao kao neka stvrdnuta smola. U tom tiganju su se godinama pravile kajgane, prženice, palačinke, pekle šnicle, kosane pisanice, pisane kosanice, i valjda se niko nije zapitao koliko je kancerogeno imati samo jedan tiganj koji kao da je izašao iz Hobitona.

Baš danas sam izbrojala 11 tiganja, i slovima jedanaest tiganja, koje, što je najgore, sporadično upotrebljavam. Dva voka, onda tri spajder pena, dva najveća moguća za eventualne provalnike, dva mala za kajganu od dva jajeta, mislim i dva obična, plitka, jedan onaj s vulkanom na sredini poznatiji kao draj kuker, jedan za palačinke, i mislim da još dva imam na klupi za zamene.

Iako su me reklame ubedile da je sve to meni potrebno, i kako sam i sama sebe ubedila da mi je zaista potrebno, postavlja se istinsko pitanje – da li je to meni zaista potrebno? Međutim, dok sam se spremala da upadnem u hajdegerovsku dilemu, rešim da popijem jednu nesicu. I u ormanu stoji preko 30 šolja za kafu. Pomislim da sam do pre dvadeset godina uglavnom imala šoljice za kafu i dve ili tri šolje za čaj. Onako, bele, bezizražajne, sterilne, ništa posebno, a sad kao da imam šolje iz svakog grada, za svaki film i sa svakim postojećim smajlijem ili printom.

Kada sam dobila tu svoju prvu šolju, onu „mnogo je rano za pričanje, ostavi poruku‟, nikad srećnija nisam bila i želela sam da nikad ne prestanem da pijem kafu iz velike šolje iako instant kafa tada nije bila standard ni za srednju klasu. To je bilo vreme sankcija.I danas opet pitam sebe, da li mi je zaista potrebno da imam toliko šolja za sve prilike, a da i ta prva stoji negde pozadi, kao da će da snima Toy Story o zaboravljenim šoljama iz kojih smo prvi put popili nešto.

Isto osećanje sam imala i s prvom preskupom magičnom krpom koja je jedina bila čarobna. Ostalih sedamnaest nisu. Jeftine raspale qrvetine od magičnih krpa svih boja. Sve vas mrzim. I još jedna stvar u nizu od kojeg mogu da napišem knjigu.

Elem, nekad smo od začina imali so, biber i vegetu ili začin C, zavisi od stepena nacionalizma. Bosiljak, ruzmarin i slično se valjda kupovalo na pijaci, ali ne sećam se da sam kupovala ili videla. Danas postoji kesica i kombinacija za sva jela koja su ikad postojala. Za hobotnicu pod sačem imamo posebnu smešicu džumbira i kormorana. Za karbonaru imamo i esenciju uglja da se prisetimo okle nam ovo divno (i zdravo) jelo s ugnjetavanim hidratima i belančevinama.

Usuđujem se da postavim pitanje, da li je onda bilo zaista lakše? Kad nismo znali za lavirinte liberalnog kapitalizma. Da li je veliki izbor najveći neprijatelj čovečanstva, ili su to moji tiganji, šolje i magične krpe…

Srećna domaćica Srećna domaćica: Noć žena vozi Sandra Todorović: Nemac, Japanac i Francuz Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Smak sveta Lajpciška čitaonica Žena na ivici nervnog sloma: Lajpciška čitaonica