Ana Marković
U VAZDUHU · intervju

Mladom glumcu u Srbiji teško je da ostvari kontinuitet u bavljenju svojim poslom. Nakon pojavljivanja na filmu („Kad porastem biću kengur“, „Sutra ujutru“, „Ljubav i drugi zločini“), glumica Ana Marković nastavlja da radi na televiziji i u pozorištu, gde pokušava da promeri granice sa nekoliko kolega spremnih da se suoče sa problemima koji muče nezavisne stvaraoce. Šta Ana kaže o glumi, kulturnoj sceni, ali i stvarima koje voli, pročitajte u našem Leksikonu.

Film, televizija, pozorište – svuda si se okušala. Gde se osećaš najprijatnije?

Najprijatnije se osećam kad imam priliku da radim svoj posao. Na žalost nema puno dobrih prilika…nekad zato što nema para, nekad nema talenta, a nekad zato što nema hrabrosti. Sve mi je jedno koji medij je u pitanju. Pozoriste obožavam zbog proba/samog procesa, jer ako imaš volju i dobru ekipu možeš da istražuješ i pomeriš svoje granice što je vrlo uzbudljiva stvar. Sada bih samo snimala. Volim intezitet koji prati svako dobro snimanje. Volim tu neprirodnu količinu vremena koje se provodi sa ekipom. Volim bliskost koja se prebrzo stvori. Obožavam film. Volela bih kada bi postojao ozbiljniji igrani program na našoj televiziji. Trenutno snimam emisuju Osim toga  koja se emituje nedeljom u 17.45 na RTS 1. Za moj ukus previse je estrade i politike na televiziji, fali sve ostalo. Osim toga se trudi da obrađuje što vise razlicitih tema.

Uloga u filmu Sutra ujutru je dramska, a igrala si i u komičnoj seriji Mile protiv trancizicije. Da li imaš omiljeni žanr? Šta ti predstavlja najveći izazov?

Dobar tekst odnosno scenario je najveći izazov. To nema nikakve veze sa žanrom. Dobra priča i vešt dijalog su ono što je najvažnije, a onda naravno i reditelj sa svojim motivima. Ako se te dve stvari poklope, i te kako se osećam izazvano.

U američkoj seriji Big Love, Branka Katić igra ženu koja se zove Ana Marković. Kada sam gledala film Ljubav i drugi zločini, videvši devojku u solarijumu koju igraš pomislila sam: „Evo je nova Branka Katić“. Jel vidiš neku sličnost između vas dve i da li ti smeta da se porede sa nekom drugom glumicom?

Pojma nisam imala da je Branka igrala Anu Marković!! To me je bas zabavilo! Nas dve smo se upoznale na Miletu i bilo nam je lako da radimo zajedno. Retko kad me porede sa nekim, a i kad bi to radili svaki dan, mislim da mi ne bi bilo važno. Prilično sam samouverena i znam da kada se posvetim radu autentičnost ne izostaje. Uostalom ja sam takva kakva sam i moj izraz je takav kakav je. Nema tu mnogo pomoći.

Za koju ulogu (pozorišnu/filmsku) misliš da je napisana za tebe?

Sve je napisano za mene.

Mnoge tvoje kolege rade kao voditelji na televiziji, da li te privlači i ta uloga?

Ne. To i nije uloga više je drugi posao. Ja svoj još uvek ne bih da menjam.

Jedan tvoj filmski partner (doduše ne glumac) trenutno Pleše sa zvezdama, sada su emisije u kojima poznati, između ostalih i glumci, pevaju i plešu. Da li bi želela da tako nešto pokušaš?

Takav šou nije za mene, ali Šapiću ide sjajno. Reklo bi se da je bez kupaćeg uskočio u hladan bazen i to je za respekt. Koliko mi je poznato novac ide u dobrotvorne svrhe što je plemenita stvar, jedino ne znam da li je novac koji se poklanja zapravo sav novac koji šou zaradi ili samo delić?

Kad se priča o kulturnoj sceni u Srbiji, često se diskusija svodi na pitanje, ko je dobio izvesna sredstva, a ko ne? Da li je novac najveći problem u kulturi?

Na žalost novac nije najveći problem, ali je i dalje ogroman problem. Institucije koje čine okosnicu naše kulturne stvarnosti odavno ne funkcionišu. Sistem koji se neguje nije održiv. Spremnost da se promene sprovedu izgleda ne postoji u neophodnoj meri. Kada to kažem mislim i na zakone na kojima se mora raditi da bi eventualne promene ugledale svetlost dana. Pored istitucionalnih problema strašno je što se off scena tako teško stvara.

Samoorganizovanje je po meni u ovoj situaciji neophodno i praktično je jedini suvisli odgovor na ništavilo kojim smo okruženi. Iz iskustva znam da je jako teško i neizvesno upustiti se u tako nešto, ali sa ovakvom kulturnom politikom i institucijama koje jedva preživljavaju ne vidim drugu opciju. Rad na margini ima ozbiljne prednosti. Pruža stvarnu i punu slobodu u radu i što je vrlo važno u odabiru ekipe što se u institucijama već duže vremena jako retko dešava. Preuzimanje odgovornosti za sopstveni rad i umetnički angažman je od neproceljive važnosti, a satisfakcija na kraju (ako sve prođe kako ste se nadali) je nešto sto vam nijedna institucija nikada ne moze pružiti.
Zato se meni čini da pored para ljudima fali hrabrosti i vere u sebe. Na kraju krajeva čak i ako ne upali to što si smislio niko ne može da te otpusti i uvek možeš da probaš ponovo.

Da nisi glumica, bila bi….

Ma ja bih uvek bila glumica. I kad mi fali para za račune i kad nemam za more uvek bih bila glumica. Svašta sam drugo radila i radiću, ali jedino bih se glumom bavila i da mi ne plaćaju. Divno je kad potrefiš profesiju i super je teško istrajati.

Jel možeš da preporučiš čitaocima City Magazina film/predstavu/izložbu nekog umetnika koga ti ceniš?

Ja bih uvek i svakog poslala da prošeta do Ulične galerije. U centru je grada i besplatno je, a možete se upoznati sa radom sjajnih mladih umetnika. Ko nije gledao La Grande Bellezza morao bi. Jedva čekam da vidim Neposlušne Mine Đukić. I naravno obratite pažnju na nezvisne pozorišne projekte. Pozorište ne mora da se stvara samo i jedino u pozorištu.

Dragoljub Igrošanac Dragoljub Igrošanac: O prvom Festivalu fantastične književnosti Art-Anima Mladen Matičević Mladen Matičević: Intima kao najvažniji sloj Viktor Silvaši Skejtborder Viktor Silvaši: Nema odustajanja Nikola Rakočević Nikola Rakočević: Gluma je razmena pozitivne energije ·