Marko Pogačar
U VAZDUHU · intervju

Marko Pogačar je pesnik, pripovedač, esejista, bubnjar, nomad… Odrastao je u Splitu, studirao u Zagrebu, danas živi na putevima. Objavio je zbirke pesama „Pijavice nad Santa Cruzom“, „Poslanice običnim ljudima“, „Predmeti“ i „Crna pokrajina“, eseje „Atlas glasova“ i „Jer mi smo mnogi“, zbirku priča „Bog neće pomoći“, a nedavno mu je izašao i muzički dnevnik „Jugoton gori!“, o jugoslovenskim rock pesmama.

Redovan je posetilac Beograda – u subotu 28. decembra. biće na Pesničenju u Rexu, a u ponedeljak 30. decembra na predstavljanju Šušur festivala u Kulturnom centru Grad. Idealna prilika da se uživo upoznate s njegovim radom, glasom i stasom.

Proteklih godina pojavilo se nekoliko knjiga o pop-rok pesmama, što domaćih što stranih pisaca. Kako si odlučio da napišeš Jugoton gori! i šta tvoju knjigu razlikuje od drugih?

Nisam Jugoton u početku uopće zamislio kao knjigu, a još manje pod sličnim naslovom. On zavodi pomalo na krivi trag, u nekom ‘nostalgija za novim valom’ smjeru’. Da odmah raščistimo, knjiga s tim nema nikakve veze. Takve me žalopojke i generalno nerviraju, a još bi neumjesnije bilo da ih ispisujem ja, koji sam se u godini kada je snimljen, recimo, Treći svijet Haustora, ploča na više načina ključna za ovu knjigu, bio tek rodio. Mnogo je precizniji njezin podnaslov – ‘Glazbeni dnevnik’. To je bio i naslov kolumne koju sam 2012. godine u tjednom ritmu pisao za jedan portal, a ti su tekstovi naknadno, ponešto preispisani i sređeni, sakupljeni u knjigu. Koncept je bio jednostavan – 52 tjedna, 52 benda, 52 pjesme domaćih bendova s kojima sam odrastao i koje, najvećom većinom, i danas redovito slušam. Teško mi je bilo pisati o muzici, o nečemu što mi toliko znači, a da to ne ispadne patetično, pretenciozno, idolatrijski s jedne, ili suviše suho i deskriptivno s druge strane. Pokušaj da tome pobjegnem rezultirao je poprilično hibridnom, esejističkom formom koja, kako to obično bude, govori više o svome autoru nego o pojedinim kao povod pisanju uzetim pjesmama. ‘Glazbeni dnevnik’ su i eseji, i dnevnik, i autobiografske crtice, i muzička kritika i ne znam što sve ne. Al sam uživao pišući ih.

Iako si odrastao devedesetih, većina pesama dolazi iz osamdesetih. Zašto baš osamdesete?

Nakačio sam se od malih nogu na muziku sedamdesetih i osamdesetih, i nisam tu baš puno ni evoluirao. Ovdje se bavim jugoslavenskim bendovima, jer su kolumne u početku trebale biti čvršće fokusirane na interpretaciju tekstova pjesama. To sam gotovo odmah napustio, jer se pokazalo da je kategorijalni aparat kojim sam navikao baratati pri iščitavanju lirike za taj korpus sasvim neadekvatan i da, ukratko, smara. Pa sam skrenuo u vode koje su mi bile zanimljivije. Ali, nisam, normalno, nikad bio ograničen na domaću muziku – od nekih bendova iz knjige nemjerljivo su mi više značili strani sastavi, od Joy Division i Gang of Four, preko Cavea i The Birthday Party, Dead Kennedyes, The Clash i Black Flag do Fugazi, Sonic Youth, Big Black i koga sve ne. Osamdesete, možda najkraće, jer su se tada pisale sjajne pop pjesme u aranžmanima koji mi pašu.

Očito smo imali iste uticaje, što me dovodi i do sledećeg pitanja. Izbor pesama u knjizi je pravo jugoslovenski, od Laibacha pa do Mizara. S druge strane, neke tvoje knjige su objavljene i u Beogradu, a dosta si aktivan i u drugim republikama „regiona“. Šta ti danas znači YU „kulturni prostor“?
Ne simpatiziram previše taj termin, ‘region’. Nisam siguran točno što bi on trebao značiti. Jugoslavija je moj primarni ‘kulturni prostor’, postojala ona politički ili ne. I, opet, nema tu nikakve nostalgije, u onom klasičnom smislu. Ja sam iz miješanog braka, ono zloglasno dijete ‘jugooficira’, odgojen sam na jugoslavenskoj pop-kulturi, literaturi, muzici, filmu, a ne na hrvatskoj, slovenskoj ili srpskoj i osjećam se manje-više jednako doma i u Splitu i u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu, gdje god. S normalnim ljudima, naravno. S idiotima, nacionalistima, fašistima i inima nisam i neću biti doma nigdje i nikada.

Čini mi se da si svesno birao pesme i bendove za koje si smatrao da pričaju priče o svojim gradovima, da u knjizi institiraš na svom utisku o prepoznatljivom zvuku neke urbane sredine. Zašto ti je to bilo važno?

To se desilo spontano, primijetio sam to tek negdje kad sam odvalio otprilike pola tekstova. Da se dosta izabranih pjesma tiče gradova koji mi mnogo znače. Nisam to poslije pokušavao suzbiti, dapače, pustio sam da stvari idu svojim tokom. Pjesme su ionako bile okidači da se ispriča neka priča, pokuša posredovati neka uz tu muziku vezana energija, neko vrijeme i mjesto. A moje priče pripadaju gradovima, ja volim gradove, ne znam što bi bez gradova. Super je priroda, kao brejk, razglednica. A onda natrag asfaltu, natrag u nebodere. Među ljude, mačke i neon.

Često čujem o tebi da si nomad, da dosta putuješ, a i sam to katkad istakneš u tekstovima. Osećaš li se tako, i koliko je to važno u tvom životu i literaturi?

Ne osjećam se nikako u tom smislu. Živim kako mi paše i kako mi okolnosti dopuštaju, a paše mi da često mijenjam mjesta. A i ‘poslovno’ sam često na to upućen. Ne žalim se, meni je uglavnom dobro.

Dosta pišeš prozu u poslednje vreme, makar su eseji u Atlasu glasova neobični, imaju lirsku crtu, kao nekakva poetska proza. Nedavno si objavio i zbirku priča Bog neće pomoći, koja je dobila dosta dobre kritike. Kako ti sam gledaš na taj svoj „prelazak“ u prozu?

Proza je bila odmor od poezije, otklon između dvije pjesničke knjige. A onda me malo ponijela. Da je svladam, naučim pisati. Puno sam naučio u procesu, iako ne još dovoljno. Nemam nikakve posebne planove – ako imam nešto za reći u literaturi, ad hoc tražim tome adekvatnu formu. Ipak sam ja pjesnik, ovi su drugi rodovi i žanrovi na neki način hobiji. Ne treba suviše često pisati poeziju. Možda ni pisati općenito.

Šta je s muzikom, sviraš li ili si odustao?

Tek tu i tamo. Nemam bend otkako se Death Disco raspao, prije nekih pet godina. Ali uvijek sam bio traljav bubnjar, muzika time nije puno izgubila. Ja jesam.

Sledeće godine proći će ti leto trideseto. Šta očekuješ u 2014. na ličnom i globalnom planu. Hoće li nam Bog pomoći?

Neće nam pomoći niko ne pomognemo li si sami, posebno ne neko ili nešto čega nema. Ne očekujem ništa, čekam, pa šta se desi. Napred u prošlost.

Ana Ćurčin, foto: Ema Szabo Leksikon: Ana Ćurčin Ilija Duni (Ti) Leksikon: Ilija Duni (Ti) Slavoljub Stanković i Slavimir Stojanović Leksikon: Slavoljub Stanković i Slavimir Stojanović Stray Dogg Leksikon: Stray Dogg ·