Ljubomora kod muškaraca
U VAZDUHU · urban flash

Srtučnjaci u oblasti neuromarketinga savetuju prodavce roba i usluga da se u kampanjama namenjenim potrošačima obraćaju njihovim nagonima i da pobude pećinskog čoveka u njima. Međutim, zanimljivo je kako se i u ostalim sferama života, ne samo u uživanju u šopingu i troškarenju para, često ponašamo kao naši nekoliko miliona godina dalji rođaci.

Koliko često i u kojim sve situacijama se ponašamo kao bića kojima gospodare nagoni ili neka programirana evoluciona logika. Ljubomora je jedan od fenomena koji je stalni pratilac ljudskog društva. U književnosti i kinematografiji je odlična tema, a u svakodnevnom životu je često ružni i naporni pratilac ljubavnih veza. Neretko i sa tragičnim ishodom. Iako je ljudsko društvo monogamno, preljuba ili napuštanje partnera su sastavni deo savremenih veza. Ljubomora je posledica straha od preljube ili partnerovog napuštanja.

Žene često opraštaju seksualnu preljubu. Ono što bi ih više uznemirilo i što bi teže podnele je partnerova emotivna povezanost s drugom osobom. Muškarcima je partnerkina preljuba apsolutno nedopustiva i neoprostiva. Njena potencijalna preljuba je za njih izvor besanih razmišljanja o tome koliko je suparnik bolji ljubavnik, a koliko je ona više uživala. Zanimljivo je na koji način evoluciona psihologija objašnjava potrebu da prevarimo ili promenimo partnera i koji mehanizmi utiču na različito ispoljavanje ljubomore kod različitih polova.

Ljudi su razvili monogamiju zbog potrebe oba roditelja da se staraju o detetu kako bi preživelo. Kod ljudi je najduži i najkomplikovaniji proces osamostaljivanja mladunaca. Ovde se, naravno, ne misli da roditelji treba da se staraju o deci dok deca ne doguraju do starosne granice za penziju. Najveći strah kod muškaraca je nesigurnost u očinstvo i to iz više razloga. Kod telesne oplodnje majka je apsolutno sigurna da će roditi svoje dete, otac ne može da bude siguran. Postoji čak i duhovita fraza “Mama’s baby, papa’s maybe” koja oslikava ovaj prastari strah. Mnogi bi se zapitali zbog čega je bitno da roditelj podiže vlastito potomstvo, a ne dete drugog čoveka.

Ovde postoje, nažalost, brojni dokazi. U savremenom društvu parovi se daleko češće odlučuju na skupe, psihički i fizički izuzetno naporne tretmane vantelesne oplodnje, nego na proces usvajanja deteta. Neki drugi statistički podaci su još pogubniji. Deca koja rastu s nebiološkim očevima su neuporedivo češće žrtve zanemarivanja, zlostavljanja i imaju veću stopu mortaliteta. Za razliku od šimpanze i gorile, naših najbližih rođaka, žene imaju skrivenu ovulaciju, što znači da muškarci ne znaju kada su njeni plodni dani. Danas postoje aplikacije za mobilne telefone s menstrualnim kalendarima, ali sve do tridesetih godina dvadesetog veka, kada su im naučnici objasnili suštinu i detalje, nisu o ovulaciji ništa znali ni muškarci ni žene. Devedeset godina u evolucionom smislu je prekratko u poređenju s milionima godina pre toga. Testovi za utvrđivanje očinstva su još kasnije nastali.

S druge strane, reproduktivna strategija muškaraca je totalno različita. Pored nesigurnosti u očinstvo, oni teže da što više svog genetskog materijala prenesu na potomke, a to bolje mogu da postignu u kraćim vezama s više razlčitih žena. Jedan biološki podatak najbolje ilustruje ovu tendenciju. Samo tokom ženine trudnoće muškarac bi mogao da oplodi dve milijarde žena na planeti. Ovo nije seksualna fantazija sredovečnog muškarca na Balkanu, već biološka činjenica o kojoj detaljno govori Džared Dajmond, evolucioni biolog i profesor fiziologije, u knjizi Žašto je seks zabavan. Koliko je muškarcima bitno da prenesu vlastiti genetski materijal govori i nedavni bizarni skandal i vest koja je obišla planetu o doktoru sa klinike za vantelesnu oplodnju koji je biološki otac osmoro dece svojih pacijentkinja, a priznao je da je svoju spermu koristio u pedeset pokušaja oplodnje.

Znači da i kod vantelesne oplodnje dete može da liči na maminog doktora. Šalu na stranu, ali i ovo je odličan primer koji potkrepljuje evolucionu teoriju o potrebi muškarca da vlastiti genetski materijal prenese na što više potomaka. Jednostavnije rečeno – s aspekta reproduktivne strategije, muškarac gubi vreme s jednom partnerkom čak i kada bi bio siguran u očinstvo. Još ako bi se ispostavilo da je on muž – sakupljač koji se stara o biološkom potomku ljubavnika – hvalisavca, on bi totalno izgubio evolucionu trku. Ljubomoran je zbog nesigurnosti u očinstvo, izgubio bi previše vremena, energije i resursa ukoliko bi se pokazalo da brine o tuđem detetu, a preljubnik je jer želi što više vlastitih potomaka.

Ostaje nam još da vidimo čega se žene najviše plaše u partnerskim odnosima, a šta ih navodi na preljubu. Naravno, posmatrano s evolucione tačke gledišta. Ali o tome u sledećem tekstu

ui Ko još ovo radi? zu Freelance posao vs posao u kancelariji zu Koje je idealno zanimanje za vas, sudeći po vašem horoskopskom znaku zu One su malo preterale sa šminkom · · ·