Lou Reed
KULTURA · muzika

Ako je suditi po prepevima i obradama pesama koje je komponovao i izvodio, sam ili sa bendom The Velvet Underground, Lou Reed jedan je od najuticajnijih rok autora svih vremena.

Brojni poznati muzičari na svojim albumima ili na koncertnom repertoaru imali su neku njegovu kompoziciju: Nick Cave je izvodio All Tomorrow’s Parties i Sunday Morning, i Metallica i David Bowie odsvirali su White Light White Heat, R. E. M. su na B-strane svojih singlova tri puta stavili Reedove pesme (Pale Blue Eyes, Femme Fatale i There She Goes Again), jedan od najdugovečnijih punk bendova U. K. Subs derao je I’m Waiting For the Man, a čak su i Duran Duran, po zvuku i stavu sasvim različiti od Reeda, u svom fazonu snimili Perfect Day, verovatno najbolju njegovu stvar, istorijskih 3 minuta i 46 sekundi, desetak akorda i par izvanrednih promena harmonije, koje bismo sigurno odabrali za svemirsku kapsulu namenjenu vanzemaljcima. Reedova nedavna smrt pokrenula je neke od najvažnijih muzičara današnjice da mu se oduže izvođenjem njegovih pesama – Arcade Fire su to učinili uz Satellite of Love i Perfect Day, Pearl Jam uz Waiting For the Man, dok su Arctic Monkeys odabrali Walk on the Wild Side.

Uticaj misli druga Lou Reeda na razvoj jugoslovenske pop-rok muzike nije bio tako veliki – ekipa koja se inspirisala njegovim stilom je mala, ali odabrana. Evo najznačajnijih obrada pesama Lou Reeda u režiji jugoslovenskih muzičara…

ELEKTRIČNI ORGAZAM – I’m Waiting for the Man

U prvim godinama karijere Električni orgazam je isticao tu i tamo svoje uzore, članove izabranog porodičnog stabla, no tim više kako se pomerao od punka, preko psihodelije, ka klasičnijem rok izrazu. Niz obrada na ploči Les Chansones Populaires (1983) utemeljio je tu dvojakost između psihodelije i klasičnog roka 1960-ih (na osnovama ritma i bluza i bugi-vugija), ističući uticaj sastava i autora koji su kombinovali baš ta dva stila – David Bowie, The Rolling Stones, The Beatles, T. Rex, The Doors… Giletov dizajn omota, sa verovatno najupečatljivijom naslovnicom neke ploče El. org. do Zašto da ne? (1994, rad Leonida Pilipovića), imao je baš vorholovski efekat jednostavnosti i bezobrazluka, kao i obrada I’m Waiting For the Man, sa The Velvet Underground & Nico (čuveni omot sa bananom, koji je dizajnirao Andy Warhol). Bubnjar Piko Stančić, ovde i u ulozi aranžera, imao je fantastičan osećaj za dinamiku – obradu najpre razigravaju bas Jovana Jovanovića Grofa i klavir Ljube Đukića, da bi Jovecova punkoidna gitara svemu dala čvrstinu i energiju, a potom se i sama uključila u džemovanje i dopunjavanje. Koncertna verzija sa Braćo i sestre (1987) mnogo je klasičnija u izrazu, u skladu sa fazom u kojoj je Električni orgazam bio sredinom 1980-ih.

PSIHOMODO POP – Rano jutro, Ako umrem mlad i Boby

Iako su Davor Gobac i klapa najčešće upoređivani sa The Ramones, verovatno zbog frizura i jednostavnih, energičnih pop-punk pesama od tri-četiri rifa, Lou Reed je, barem sudeći po prepevima, daleko više uticao na Psihomodo Pop. Sunday Morning, prva na ploči The Velvet Underground and Nico, postala je kod Zagrepčana Rano jutro i pojavila se na njihovom debi-albumu Godina zmaja (1988), a u akustičnoj verziji, moćna, elegantna i sa ukusom aranžirana, na ploči Unpljugd iz 1995. godine. Kod Velveta je nedeljno jutro povod za stihove o samoći, umoru i teskobi zbog „protraćenih godina“, a tu atmosferu usamljenosti i praznine zadržali su i Psihomodo: „U rano jutro, letim gradom/ blijeda lica nosi zrak“.

Ako umrem mlad, sa mračnog, ali izvanrednog albuma Srebrne svinje (1993), u stvari je nešto usporena verzija One of These Days, koju je Lou Reed napisao još 1969, ali koja se tek 1985. našla na kompilacijskoj ploči VU. Može se slobodno reći da su Psihomodo Pop nadmašili svoje uzore: kod Reeda je reč o rokenrol poruci razočaranog frajera svojoj maloj (baby, jednog dana ćeš me zvati a ja neću biti tu), tipičnoj za 1960-e, u muzičkom stilu raštimanog garažnog roka, dok je Ako umrem mlad, urađena kao bluz balada uz psihodelične efekte i slajd-solo, zlokobnija samim tim što govori o smrti, a konotaciju koju je imala u vreme kada je snimljena, tokom rata u Hrvatskoj i Bosni, ne treba objašnjavati.

Poslednji omaž Reedu Psihomodo pop su priredili 2000. godine na ploči Debakl, preradivši Hanging Round sa genijalnog Transformera u za njih tipičnu, solidnu poskočicu, no ni po čemu izuzetnu Boby.

ZABRANJENO PUŠENJE – Javi mi

Numera B2 sa poslednje YU ploče sarajevskih mahera Male priče o velikoj ljubavi (1989) u stvari je obrada Reedove Turn To Me, iako je taj podatak dobro skriven od publike i eventualnih tužbi za autorska prava (na samom vinilu jedino ta pesma nema potpisane autore). U originalu, Reed drombulja suvu električnu gitaru i recituje tekst glasom koji podrhtava na ivici falša, uz povremene prateće vokale u gospel maniru. Zabranjeno pušenje prečistilo je, razjasnilo rif, i napravilo pevljivu rok himnu i koncertni standard. No, Javi mi je postala kultna i po smelim interpretacijama koje su tvrdile da se u njoj govori o homoseksualnosti: glavni lik u toj pesmi je depresivan, izbegava seksualne odnose sa suprugom, sumnjiv je komšiluku jer se druži s klincima… Jedan od njih mu viče „oš guze, hadžija?“, što bi valjda trebalo da bude klinački poziv na staru, blentavu igru s loptom pod nazivom „krpiguz“, ali u kontekstu celog teksta taj uzvik ne deluje tako naivno… A još manje refren, koji peva muški vokal, i u kojem lirski subjekt glavnom liku iz pesme nudi utehu: „Javi mi, javi mi, ja ću čekati“.

EVA BRAUN – Aljaska

Najpre se zvala Ona govori i pojavila na danas raritetnom kasetnom izdanju Unplugged bečejske Eve Braun, zapisu sa koncerta u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a potom se pojavila kao završna pesma albuma Pop Music, jednog od najcenjenijih izdanja srpskog popa 1990-ih godina. Aljaska je raspevana, energična, utegnuta i slobodno prepevana Reedova Stephanie Says. Ova pesma Velvet Undergrounda takođe je objavljena sredinom 1980-ih na VU, a pre toga se, no u sasvim drukčijem pakovanju i pod imenom Caroline Says II, našla na Reedovoj solo ploči Berlin (1973). Spora Caroline, kojom dominiraju gitarski arpeđo i klavir, govori o ženi koju je voljeni udarcem oborio na pod, a nešto brža Stephanie, nošena upečatljivim zvukom viole Johna Calea (inače školovanog violiste), o introvertnoj devojci koja bi želela da bude „soba, a ne vrata“, umorna je od prolaznih veza i hladna kao Aljaska. Momke iz Eve Braun više je inspirisala Stefani, a tekst njihove verzije dosta je uspešan prepev originalnog teksta – „I sada sedim i slušam da je sva ko Aljaska/Bela, daleka i suviše hladna/U mojim mislima“.

Uticaj Lou Reeda i The Velvet Underground takođe je vidljiv u detaljima, pasažima, interpretacijama… Tako, na primer, Van Gogh citiraju Walk on the Wild Side u živoj verziji Zemlje čuda na albumu No Comment; beogradski bend nove generacijei Stuttgart Online bio je očito inspirisan Reedovom The Day John Kennedy Died za svoju Dan kad je ubijen Zoran Đinđić; a subotički alternativci iz 1990-ih nazvali su se Sherbet Underground i, osim imena, parodirali i čuveni omot Velveta, umesto babane stavivši krastavac (takođe ideja Lea Pilipovića).

Mercedes Ruiz Kraljica flamenka Mersedes Ruis u Beogradu Arsen Dedić Arsen i Matija Dedić u Beogradu Elemental Elemental na Vračar Rocks festivalu slavi 15. rođendan M.I.A. dokumentarac Drugi pokušaj dokumentarca o M.I.A. · · · ·